Михал Павліч: Родинный світ і етічны годноты в книжцї Людмілы Шандаловой Маме дома псика (штудія)

РОДИННЫЙ СВІТ І ЕТІЧНЫ ГОДНОТЫ В КНИЖЦЇ ЛЮДМІЛЫ ШАНДАЛОВОЙ: МАМЕ ДОМА ПСИКА

Михал ПАВЛІЧ

Abstract

The study analyses the thematic and stylistic aspects of Ľudmila Šandalová’s Маме дома псика (2022), a cycle of ten short episodes about a family that brings home a dog and gradually learns to live with it. The nine-year-old narrator Samko presents everyday events with humour, empathy and naivety. The analysis shows how realistic narration combines with ethical and educational dimensions through situational learning rather than explicit didacticism; small domestic stories become narratives about responsibility, cooperation, and affection. Methodologically, the study combines thematic-motivational and stylistic reading with concepts of everyday realism, autodiegetic child narration and limited focalization, participatory ethics, and the domestic chronotope. The contribution demonstrates that, without overt moralizing, recurrent situations and family rituals stabilize values in a form readable for a dual audience (child-adult).

Keywords: Rusyn literature. Children’s literature. Child narrator. Ethical dimension. Everyday realism. Situational humour. Dual audience.

1. Вступ

В сучасности писану і выдавану русиньска література про дїти і молодых прімарнї творять тексты про молодшого чітателя. Векшынов іде о просту рітмізовану поезію з дідактічным понаучінём і простов формалнов штруктуров. Тематічно і ідеово суть  тексты некомплікованы, не давають собі за цїль здолати творивы вызвы ці приношати великы ідеї, але зіставають при своїй закладній функції, тзн. главнї дідактічній і комунікачній. Чітатель через просты образы і слова спознає світ твореный родинов, домовом і природов навколо нёго. Посланя текстів є ясне і зрозуміле, напрямують главнї к надвязаню і утриманю літературного контакту з молодшым чітатетелём, котрый ся, дякуючі тым текстам першый раз стрїчать з русиньскым языком в літературї.

Людміла Шандалова є авторков, котра в послїднїх роках представлює голос модерной русиньской літературы про дїти на Словакії. Єй творчость є тыж заміряна на молодшу ґрупу чітателїв, авторка є але выняткова тым, же як „авторьскый хамелеон‟ мать шыроку понуку жанрів і форм літературы про свого чітателя. Мож спомянути поетічны зборникы Poďte, ďity, što vam povim / Подьте дїти, што вам повім (2013) і Ани бы сьте не вірили / Any bŷ sʼte ne viryly (2018а), в котрых принесла вeршы з тематіков домашнїх і екзотічных звірят. Проста рітміка, легкогуморный і гравый тон, і квалітне ґрафічне спрацованя, выважують недостаткы формалного характеру як хоснованя ґраматічного ріму. Тоты дві публікації ся стали стабілнов частёв репертоарів школярїв декламуючіх в рамках конкурзу Духновічів Пряшів, што потверджує приятя Шандаловой літературы домашнїм публіком і популаріту єй творчости.

Шандалова ся тыж реалізовала в далшых жанрах, як є дїтьска духовна поезія з мінімалістічнов ґрафіков Напю ся водічкы (2020) ці пять сценарїв театралных гер (Приповідка з лїса, 2014, Wi-фінтена принцезна, 2015, Дївчатко і жебрак 2016а, Юрко а поклад, 2018c, Чудесна лавочка, 2018b), котры были доконця інсценованы в школьскых представлїнях Основной умелецькой школы у Свіднику ці на Русиньскім фестівалї, а мож відїти їх відеозазнам на сторінцї авторчиного обчаньского зружіня тота аґентура. А наконець, попри книжцї про доспілых рефлектуючій Другу світову войну Червеный берег (2016b), авторка написала два зборникы куртой прозы, Маме дома псика (2022) і Маковы прилповідкы (2024), чім Шандалова потверджує універзалность єй писательского таленту а то, же не є звязана єдиным жанром. На закладї тых текстів мож чекати тенденцію к розсягово векшым прозаічным жанрам в будучности.

Здрой: https://tota.sk/projekt/mame-doma-psyka/

В рамках нашой штудії ся заміряєме на зборник Маме дома псика (2022), котрого курты реалістічны прозы выходжають з автобіоґрафічного закладу а в контекстї іншой актуалнї выдаваной русиньской літературы несуть знакы оріґіналной, легко гуморной розповіди, яку мож найти скорше у такых авторів як Штефан Сухый (Як Руснакы релаксують, 1995, 2. выд. 2017) ці Міро Жолобаніч (три книжкы гуморесок Захранка, 2021, Дуплава верьба, 2022, і Горечій кавей, 2023), котры але свої тексты адресують дорослым чітателям. Єднотливы тексты з централнов поставов і розповідачом Самком суть поданы без патосу, но з гумором і емпатіёв, авторка мать велике чутя про описаня природного родинного тепла.

Композіція і жанер „малой родинной епікы‟

Книжка Маме дома псика (2022) є композічнї выставляна як цікл десятёх куртых епізод, котры суть звязаны поставами членів родины і псика Найры. В такій реалістічній белетрії мож найти паралелы з реалным жывотом, знамы проблемы, котры суть проблемами „дакого іншого‟ (Hunt, 2005). Епізоды припоминають мапу зміны, переходять од тужбы по звірятку і розгоднутя про заобстараня сі пса, ёго приходу і акліматізації, по найджіня нового режіму фунґованя аж по кулміначный текст, де ся зо звірятка стає охранця домова. Мож то ідентіфіковати як штруктуру „малых родинных наратівів‟ а хоць рїшіня мати пса выходить з моменту найджіня вовчіх стоп коло людьского обыстя, суть то образы каждоденного жывота без потребы великого драматізму і звратів.

Родина ся учіть, як має одтеперь жыти в своїм домові з новым псячім членом фамилії: „…школа пінязї стоїть. Вера. Найра нас школила а мы сьме ся учіли, учіли…‟ (Шандалова 2022, 109). Веце текстів мать подобный поступ в змыслї: проблем – проба о ёго рїшіня; корекція дотеперїшного фунґованя – стабілізація правил і то вшытко наслїдно веде к годнотам – одповідности, терпеливости і огляду в одношіню к другым. Така схема є про дїтьскый реалізм розпознателна і ефектівна, бо розповіданя зрозумителнї упорядкує надобыту скушеность.

Шандалова на роздїл од іншых авторів літературы про дїти не моралізує і прямо не поучує (такым способом бы ся розповідач в ґраматічній третїй особі міг справовати к дїтьскому героёви патронізуючо, а тым бы і чітателїв ставав до той самой позіції), але ставлять Самка до ролї розповідача, котрый ся обертать на чітателїв, але не дає ім рады, скорше лем на концю сумарізує, што ся родина научіла. Шандалова в текстах хоснує тзв. скрытого доспілого, концепт, котрый выважує дїтьскый голос замірами доспілого, бо дїтьску літературу мож розуміти як просту літературу, котра комунікує з помочов невысловленых, но імплікованых зналостей зрїлого, дорослого чоловіка (Nodelman 2008). Такым способом авторка напрямлює к выхові ід годнотам, без моралізованя або прогваряня дїтины голосом дорослого чоловіка, але дїтьскому чітателёви вхабить простор на властне порозумлїня. Чітатель так не мать чутя, як кебы быв поучованый в класї, але сам ся запоює до процесу наратівного учіня ся через поступне придаваня скушеностей вложеных до дїї (Wall 1991).

Веце такых сітуачных текстів, де треба прияти конкретне рїшіня, поставить перед фамилію проблем (выбер расы пса, плахость щенятка, нічіня предметів в домі, „пахняче прекваплїня‟), а і хоць при рїшіню не є все каждый член, цїла родина то з гумором пережывать і наберать скушености. Новы правила не взникають діректівным способом, але на закладї сполочного пережываня і діскусії. Добрї то ілуструє рїшіня йти жыти на село: „Але нашы роздумали, же нам треба хыжу. А то іщі хыжу на селї. Было то несподїване, кедь ся звідали, што мы, дїти, на то повідаме.‟ (Шандалова 2022, 25). К выберу расы пса ся выядрують вшыткы членове родины, але рїшають го главнї отець зо сыном. Є то приклад кооперації дїтины з дорослым, коли ся дїтвак учіть тым, же є призваный до процесу розгодованя. А хоць дїтьскы тужбы ся мусять конфронтовати з  праґматіков дорослого, є важне, же дїтина партіціповала на рїшіню.

Розповідач і дїтьска перспектіва

Чітатель є розповіданём спроваджаный поставов девятьрочного сына Самка, котрый є писаный в я-формі прямого розповіданя і много раз ся „камаратьскы‟ обертать на дїтьского чітателя (ты-форма, 2. ос. сґ.) подобнї як к сестрї ці родічім, чім підпорує сполочне пережываня дїї вєдно з ним. Є то автодіеґенетічный розповідач такый, де розповідач є героём властного розповіданя (Genette 1980, 245), з той прічіны є про дїтину автентічный і близкый, а чітатель ся знає з ним ідентіфіковати.

На роздїл од авторьского розповідача, котрый бы подав „доспелацькый“ погляд, Самко мать лімітовану фокалізацію, то значіть, не знать вшытко, не є сполягливым, не мож му вшытко, што повість, вірити. Ёго віджіня є наівне і дїтьскы обмеджене а не все наповно розуміє каждій сітуації: „Але дома, дома же єм малый чортик. Не знам, як то думать, протоже не мам чорне волося, наспак, цїлком світле, пелехате…‟ (Шандалова 2022, 11). На другій странї є Самко сполягливый в емоції. Ёго погляд є дїтьскый, міцно субєктівізованый і повный правдивых емоцій і надхненя (Booth 1983): „Чули сьте, як брехла Найра? Што єм вам іщі хотїв повісти? Уж єм забыв. Но ніч, утїкам за нёв!‟ (Шандалова 2022, 136).

Самкове обмеджене віджіня вытварять потенціал про запоїня дїтьского чітателя, котрый собі в залежности од своїх способностей може доповняти білы місця в текстї, і так ся ставать співтворцём значіня тексту: „понукать чітателям потїшіня, же дашто зістили, з того, же знають веце, як їм гварить саме розповіданя ‟ (Nodelman 2008, 206). То таксамо є потенціалом про гумор і коміку, коли дїтвак лїпше розуміє сітуацію як розповідач. Шандаловой проза є писана з думков на двоїту публіку, котра є тіпічна про літературу про дїти. Книжка є вгодна як про дїтвака і ёго самостатне чітаня, так і про сполочне чітаня з родічом, бо „дїтьска література є все написана про дїти і доспілых‟ (Nodelman 2008, 208). Текст цїлить на дїтвака і на доспілого, бо каждый з них в текстї чітать і находить іншы значіня. Дїтина ся при пригодах сміє і забавлять, доспілый при нїм внимать і родічовскы понаучіня, котры суть там притомны. Тексты мають потенціал на сполочну рефлексію в комунікації по дочітаню.

Язык розповіданя є говоровый і рітмізованый куртыма речінями. Про дїтьского чітателя є такой розпознателный, бо ся операть о спонтанну дїтьску лексіку, наівный способ розповіданя і проявлёваны емоції дїтины. Гумор є переважнї сітуачный, вырастать з каждоденных „гаварій‟, з малых непорозумінь, котры вытварять дїтьска оптіка, і з дїтиньской гіперболізації скуточности. Про текст є тіпічне, же сміх не мірить проти поставам, не зосмішнює (а кедь, лем в припадї дїтьской сородиницькой ріваліты Самка і ёго молодшой сестры Деніскы), але вытварять увольнїня напятя. Єдночасно тым, же ся ту находить попри приїманю новых правил в родинї, помагать їх легше прияти нелем поставами, але і чітателём.

 

Простор домова і рітм старостливости

Векшына сучасной русиньской літературы про дїти є засаджена до ідеалізованого спрощеного простору села. Шандалова своє розповіданя зачінать наспак в містї в панелаку, одкы ся Самкова родина планує пересунути на село до нововыбудованого дому. Не є то тіпічна „сельска фамилія‟, котра уж є там дакілько ґенерацій, і єй жывот ся рядить повторяючіма ся періодами – частями польногосподарьского рока і роботов на селї, але родина ся находить в новім просторї і стрїчать ся зо сітуаціями, котры в містї дотеперь нїґда не зажыла: „Але тот день принїс ай далшу несподївану пригоду. У снїгу за хыжов сьме ку вечеру спозоровали дость великы і загадны ступляї звірят. Были подобны псови‟ (Шандалова 2022, 30).

Хоць ся книжка зачінать описом Самковой тужбы по звірячім сполочникови, перша скушеность з грызучов мышков і єй вернутя до обходу є в контрастї з праґматічным рїшінём мати пса. В тій сітуації є непряме поучіня, же важны жывотны рїшіня бы не мали быти заложены на імпулзівітї і слуханю емоцій („хочу‟), але суть выкликаны практічнов потребов і выходжають з новых подмінок жывота.

Є сімпатічне а про чітателя приятелнїше, же кедь ся в розповіданю наставлюють гранїцї, не є то „приказом згоры‟ од родічів, але запоює ся до того цїла родина враховано дїтей, то зн. по першых скушеностях зо псиком і змінами, котры їм до жывота несе, вєдно ідентіфікують і орґанічують то, што пес сміє а што нї.

Шандаловой розповіданя є просторово дефіноване домом, двором і котерцём, є то місто учіня ся конкретныма скутками, не поучками і догварянём од доспілого, бо так бы „розповідач нїґда не досягнув веце як дость тяжкопадный, важный і учітельскый тон‟ (Wall 1991, 47). Є то простор скушеностей, котры здобывають вшыткы, їх жывот є формованый старостливостёв о пса – кормлїнём, напованём, прятанём позад нёго ці рїшінём новых сітуацій. То повнить выховну функцію і учіть одповідности і кооперації через пракс (малы домашнї карамболы, ставляня котерця).

 

Найра як новый член родины

Є смутным фактом, же домашнї звірятка суть много раз вымоленым дарунком а пак ся лоґічно одповідность за справованя звірятка і вшытко, што своїм конанём наробить, переносить на дїтину. Проблемы, котры, самособов прийдуть, суть пак на плечах дїтвака, в родинї взникать напятя а наконець ся стає, же напр. по Рождественных святах наросте чісло вышмареных звіряток, котры, кедь мають щастя, скончать в утулкох.

В припадї Шандаловой тексту є але рїшіня мати пса выкликане практічнов потребов охраны родины, не емоціоналнов тужбов дїтины і непродуманов слабостёв доспілого. І з той прічіны є погляд родины на взникнуты проблемы іншый. Рїшить їх родина як цїлок, є то про них сполочна вызва, як сі з тым порадити. Одповідность не є шмарена на єдного члена, але дїлить ся меджі вшыткых: „Отваряте облакы! Деніско, ты принесь лопатку! Самку, ты тримай Найру на руках, няй вшытко не порозносить лабками. Я іду по ведро з водов, мамка поглядать рянду і Саво.‟ (Шандалова 2022, 93).

Малый псик представлює выразну зміну в дотеперїшнім жывотї і даякуючі авторчинму заміряню ся на нёго видить ся, же вшытко ся точіть лем коло нёго. Родинный жывот є спочатку під впливом „хлупатого хаотічного елементу‟: „Были сьме на ногах одразу цїла родина. Каждый розчуховав очі, побіговав перескакуючі набосо псячі значкы, форкав носом, не встигаючі ся чудовати.‟ (Шандалова 2022, 93). Поступнї але в родинї доходить ку роздїлїню повинностей: „Я ся о Найру старам главнї през вікенд. През тыждень вставать першый тато, вывенчіть єй і покормить.‟ (Шандалова 2022, 132), набывають ся новы скушености а взникають денны рітуалы: „..покы выйдеме з двора, вшыткы ся з Найров поздравиме. «Гав, гав!» Брехне нам на розлучку за каждым разом.‟ (Шандалова 2022, 132). Евентуалнї мож відїти, же родина ся веце коордінує, мать сполочны задачі і псик пак в текстї выступує як стмелуючій фактор і учіть дїтьского чітателя прикладом к сполупраці в рамках родины (Serpell 2016): „Одразу сьме фунґовали як єден тім, шыковали сьме ся каждый до іншой страны подля своїх способностей.‟ (Шандалова 2022, 93).

Заключінём книжкы є текст Наш охранця, котрый ся вертать к початку, а то ід прічінї „чом треба пса.‟ Першыма знаками наповнености „осуду стражного пса‟ суть уж сітуації, коли Найра бреханём полошать ночны звірятка: „Привыкли сьме уж і на то, же даколи бреше серед ночі. Кедь то тырвать довго, тато выйде з батерков на двір а зіщує, котрым смером Найра зазерать. (…) Може даґде з лїса на нас зазерають і вовци. Але одколи маме на дворї Найру, не одважують ся ани приближыти. Не знаме о них а то є добрї.‟ (Шандалова 2022, 132).

Позіція псика в родинї ся мінить. В першых днёх была Найра к родинї привязана главнї на базї успокоёваня закладных потреб як кормлїня, граня ся, спаня і чутя безпечности. Векшына текстів была міксом забавных трампот і рїшінь даных сітуацій, но фіналный текст демонштрує охранный звязок. Шандалова собі не волить драматічне стрїтнутя з вовком, але просту санковачку, коли старшый брат стратить з догляду молодшу сестру. В моментї, коли собі усвідомить, же дашто не є в порядку, приходить на сцену гавкот Найры: „«Гав, гав!» озвала ся знову. Выбігла з кряків, вернула ся назад. Порозуміли сьме. Кліче нас за собов. (…) Найра бігала коло нёй а скавунячі їй облизовала тварь.‟ (Шандалова 2022, 135).

Шандалова так поверджує справность рїшіня мати пса і узаперать довгу путь учіня, вшыток інвестованый час до выховы псика (і выховы родины псиком) ся вертать в подобі захраны. На концю книжкы то найлїпше описав розповідач: „Найра є уж рядным членом родины. Што бы сьме без нёй робили?‟ (Шандалова 2022, 132), котрый сам рефлектує зміну, яков перешла цїла родина: „Ох, наша міла Найра! Даколи сьме сі ани не знали представити, же буде в нашій родинї. Змінила нам жывоты.‟ (Шандалова 2022, 136).

Заключіня

Книжка Людмілы Шандаловой Маме дома псика (2022) указує, як в літературї про дїти утримати рівновагу меджі зрозумітелностёв тексту і вызнамовов глубков без менторованя. Посолства не приходжають од родічів ани од автора. Природно выплывають з пережываного, з малых родинных рїшінь, котры поступно зміцнюють годноты сполуодповідности. Важне є, же наставлёваны граніцї взникають родиннов догодов, сітуації не тискають приказы, але на конкретных прикладах вказують процес, котрый родина вєдно пережывать. Зволеный дїтьскый розповідач є про дїтьского чітателя емочнї ясный і сімпатічный, зато суть нормы приїманы легко і мають довгодобый ефект. Выразным приносом тексту є і переносность поступів до родинной выховной практікы. Книжка понукать способ, як дїтём комуніковати одповідность, сполупрацу і емпатію без словника приказів.

ЛІТЕРАТУРА

GENETTE, G., (1980). Narrative Discourse: An Essay in Method. Ithaca (NY): Cornell University Press. New York: Cornell University Press. ISBN 0-8014-9259-9.

HUNT, P. (ed.), (2005). Understanding Children’s Literature. 2. vyd. London; New York: Routledge, Taylor&Francis Group. ISBN 0-415-37546-0.

NODELMAN, P., (2008). The Hidden Adult: Defining Children’s Literature. Baltimore: Johns Hopkins University Press. ISBN 978-0-8018-8979-0.

WALL, B., (1991). The Narrator’s Voice: The Dilemma of Children’s Fiction. New York: St. Martin´s Press, Inc. ISBN 0-312-04487-9.

ШАНДАЛОВА, Л., (2013). Подьте діти, што вам повім. Свідник: тота агентура. ISBN 978-80-971504-7-1.

ШАНДАЛОВА, Л., (2014). Приповідка з лїса. Свідник: тота агентура.

ШАНДАЛОВА, Л., (2015). Wi-фінтена прінцезна. Свидник: тота агентура. ISBN 978-80-972058-0-5.

ШАНДАЛОВА, Л., (2016a). Дївчатко і жебрак. Свідник: тота агентура.

ШАНДАЛОВА, Л., (2016b). Червеный берег. Бырно: тота агентура. ISBN 978-80-972058-1-2.

ШАНДАЛОВА, Л., (2018a). Ани бы сьте не вірили. Свідник: тота агентура. ISBN 978-80-972058-4-3.

ШАНДАЛОВА, Л., (2018b). Чудесна лавочка. Свідник: тота агентура. ISBN 978-80-972058-6-7.

ШАНДАЛОВА, Л., (2018c). Юрко а поклад. Свідник: тота агентура. ISBN 978-80-972058-5-0.

ШАНДАЛОВА, Л., (2020). Напю ся водічкы. Свидник: тота агентура. ISBN 978-80-972058-7-4.

ШАНДАЛОВА, Л., (2022). Маме дома псика. Свидник: тота аґентура. ISBN 978-80-972058-8-1.

ШАНДАЛОВА, Л., (2024). Маковы приповідкы. Свідник: тота аґентура. ІSBN 978-80-972058-9-8.

Doc. Mgr. Ivana Slivková, PhD.: K DESAŤROČIU LITERÁRNEJ TVORBY ĽUDMILY ŠANDALOVEJ

Abstract

The paper summarizes the literary work of Ľudmila Šandalová and contributes to the characterization of contemporary Rusyn literature in Slovakia. It maps the achievements of the author’s works and analyses the poetics of her work, which primarily focuses on the children’s reader. At the same time, it provides an insight into Šandalová’s development as an author and points out the perspectives for the development of the author’s potential on the basis of, among others, the latest publication Poppy Tales (2024). The paper accentuates the role of reading comprehension for the child reader, and encourages reflection on the use of cultural geography and cultural patterns in the development of cultural-identification efforts of the Rusyn population in Slovakia. It is based on the communicative method of storytelling as a perspective element of strengthening the linguistic competence of the child reader in the intercultural Rusyn-Slovak dialogue.

Key words: Rusyn literature in Slovakia, Ľudmila Šandalová, literature for children, reading, storytelling.

 

Ľudmila Šandalová (1964) patrí k etablovaným rusínskym autorkám a v roku 2025 uplynulo 10 rokov od momentu, keď získala medzinárodnú cenu za rusínsku literatúru – Prémiu Alexandra Duchnoviča za knižný debut Poďte, ďity, što vam povim (2014). Medzinárodná porota vtedy toto výnimočné ocenenie pôvodnej rusínskej literárnej tvorby udelila po prvýkrát za literatúru pre deti. Po autorskej prvotine, zhudobnenej básni Karpaty, Karpaty (2010), Šandalová napísala scenáre viacerých príbehov, napr. Prypovidka z ľisaWi-fintena princezná, ktoré sa stali základom divadelných hier prezentovaných žiakmi svidníckej Základnej umeleckej školy na Rusínskom festivale v rokoch 2014 a 2015. Tvorba pre deti je dodnes pilierom autorkiných umeleckých ambícií a ako sama poznamenala „Deti sú mojou najväčšou inšpiráciou, hľadám témy, ktorými by som ich mohla osloviť, potešiť a zabaviť“[1]. Pôvodná rusínska tvorba pre deti má prevažne typizovanú podobu krátkych a tematicky rôznorodých básní, medzi ktorými prevažujú texty zamerané na hravosť a druhy hier, rodinu a priateľské vzťahy, prírodné motívy – veľmi často zvieracie. Nezriedka sa aj v týchto textoch objavujú národno-identifikačné snahy, je to akýsi spôsob výchovy a enkulturačných snáh začleňovania najmladšej generácie Rusínov do prostredia menšinovej kultúry. V tomto duchu sa rozvíja aj tvorba Ľ. Šandalovej, o ktorej K. Koporová po ocenení autorkinho debutu zhrnula „vkročila na scénu rusínskej detskej literatúry a stala sa jej prirodzenou súčasťou. Pokračovanie v umeleckej literárnej tvorbe prinieslo autorke úspešné tituly aj v nasledujúcich rokoch. Zbierke poviedok Червеный берег/Červenŷj bereh, vydanej v roku 2016, bola udelená Literárnym fondom Cena Alexandra Pavloviča za originálne umelecké dielo v rusínskom jazyku a o ďalšie dva roky, v roku 2018, vyšla pre detského čitateľa kniha pod názvom  Ани бы сьте не вірили/Any bŷ sʼte ne viryly.  Cenu verejnosti získala v kategórii Beletria zbierka duchovných básní pre deti Напю ся водічкы/Napju sʼa vodičkŷ, rok vydania 2020, ktorou sa autorka zúčastnila literárnej súťaže Kniha roka PSK 2021“[2] (zvýraznenie IS).

Obdobne pozitívne, uznanlivo a s akcentom zamerania na detskú literárnu tvorbu o Ľ. Šandalovej píše M. Pavlič (2021, s. 63) „По веце як десятёх роках творчости Людмілы Шандаловой мож повісти, же авторка ся в русиньскій літературї выпрофіловала як творця літературы про дїти і молодых, і як писателька, котра не зіставать лем в комфортї знаного жанру ці способу писаня. Шандалова пише поезію, прозу і драму, а і хоць зіставать вірна літературї про дїти і молодых, снажить ся розвивати і не стаґновати“  (zvýraznenie IS).

Literárne dielo pomáha rozvíjať estetický vkus čitateľa a formuje čitateľské záľuby príjemcov, buduje čitateľský idiolekt, rozvíja slovnú zásobu a vedie k imaginatívnemu používaniu jazyka, čo je pre detského čitateľa mimoriadne dôležité. V poetickej tvorbe Ľ. Šandalovej – v knižkách Poďte ďity, što vam povim (2014) a  Ани бы сьте не вірили/Any bŷ sʼte ne viryly (2018), sa detskému čitateľovi humorne predstavujú domáce i exotické zvieratá z celého sveta. Básne sú doplnené ilustráciami, ktoré podnecujú fantáziu a spolu s textovou zložkou vedú k sebarozvoju čitateľa, k vymýšľaniu vlastných autentických príbehov. V marketingovom texte k vydaniu publikácie na webovej stránke o. i. čítame, že autorka citlivo spisovala debut „(…) s túžbou priblížiť mladému čitateľovi nielen bežné, ale dnes už i málo používané slová a slovné spojenia, ktoré čerpala zo životných skúseností“[3]. Z tohto hľadiska, treba poznamenať, je autorský zámer prezentovaný akosi dvojsmerne, pretože na jednej strane sa uvádza snaha rozvíjať slovnú zásobu malých Rusínov, rozširovať prirodzenú jazykovú prax aj do abstraktnej roviny a na druhej strane sa vyzdvihuje prítomnosť málo používaných slov, ktoré sa nemusia v slovnej zásobe detí udržať práve z dôvodu nízkej frekvencie ich výskytu v bežnom jazykovom prejave. Postupné rozvíjanie slovnej zásoby smerom od centra k periférnym sféram lexiky sa však javí ako vhodný postup rozvoja jazykovej kompetencie na všetkých úrovniach ovládania jazyka.

Авторка статї доц. Сливкова

Sériu básnických kníh pre deti Ľ. Šandalovej uzatvára zbierka duchovnej poézie Напю ся водічкы/Napju sʼa vodičkŷ (2020), ktorá sumarizuje osobnú reflexiu, poetické vyznania a duchovné zamyslenia v podobe krátkych modlitbičiek. M. Pavlič (2021, s. 69) analyzujúc túto zbierku o. i. akcentuje „Цїлково можеме повісти, же зборник дїтьской духовной поезії Людмілы Шандаловой ся вызначує позітівнов наладов, гармоніёв і змірливостёв, не находжають ся ту вершы з неґатівныма емоціями як є гнїв або жаль, але праві наспак, іде о выядрїня гармонічного одношіня ідеалізованой дїтиньской невинности ку божскому прінціпу.“ Nemožno nesúhlasiť s prirodzeným vyzdvihovaním axiologického systému Rusínov, do ktorého bezpochyby patrí náboženstvo a, širšie vnímaná, viera v Božiu prítomnosť v rôznych podobách, vrátane dodržiavania prikázaní a vloženia svojho osudu do Božích rúk, ktoré možno pozorovať vo viacerých dielach rusínskej literatúry na Slovensku. Aj v tomto smere Ľ. Šandalová nasleduje rusínsku kultúrnu tradíciu a pomerne priamo podnecuje k jej uchovávaniu a rozvíjaniu, čím potvrdzuje svoju pozíciu úspešnej a akceptovanej rusínskej autorky. Modlitbičky a básničky z tejto zbierky majú silnú výpovednú hodnotu pre každého, nielen detského, čitateľa, pretože sú síce poučné, ale zároveň citlivé a osobné.

Prozaickou knižnou prvotinou Ľ. Šandalovej je zbierka príbehov, ktorá vyšla v roku 2016 pod názvom Червеный берег/Červenŷj bereh. Kniha je vyvrcholením štvorročnej práce autorky. Hlavná hrdinka Marča, mama autorky, prežila vojnu, aj preto bola prvotným impulzom k písaniu snaha o uchovanie rodinnej histórie. Zbierka poviedok objavuje detský naivný svet, do ktorého sa postupne vkráda element nepochopiteľného zmätku prameniaci z vonkajšieho dramatického a drastického zásahu do života jednotlivca v pokojnom prostredí východoslovenskej dediny. Autorkino úsilie o detailné zachytenie dobovej reality viedlo k stretnutiam s pamätníkmi vojnových čias z Nižného Orlíka a Jurkovej Vole. Z fragmentov vypočutých príbehov vzniklo šesť poviedok, ktoré eskalujú od bežných rodinných starostí cez prvé nálety až k evakuácii a životu v dnes nepredstaviteľných podmienkach. Príbehy Marče a jej súčasníkov autorka pretkala vlastnými fantazijnými predstavami a vykreslila obraz života a smrti v okolí obce Nižný Orlík pod Duklou. „Протаґоністами не суть войновы герої знеприятеленых штатів, але праві цівілне русиньске жытельство, герої-недобровольници, котры в каждій войнї терплять найвеце і нераз приходять о вшытко. Політічна сітуація ці конкретны формователї історії не суть вызначны, Шандалова акцентує псіхічне пережываня простых людей“ (Pavlič 2017, s. 15). Práve prežívanie a emócie hrdinky v rôznych životných etapách odlišujú Červenŷj bereh od iných diel reflektujúcich ťažké osudy ľudí vo vojne a prirodzene začleňujú rusínske obyvateľstvo z východu Slovenska do dejinných udalostí, dokazujú prítomnosť rusínskej menšiny v tomto prostredí a zároveň poukazujú na kultúrno-identifikačné špecifiká Rusínov bez násilnej apelatívnosti a národno-obrodeneckého pátosu. Autorka touto knihou vystúpila z rámca rýdzo detskej literatúry a pootvorila tvorivé dvere k dospelému čitateľovi, čo sa ukázalo ako dobrý krok a je na zváženie či by nebolo aj v ďalšej tvorbe vhodné vystúpiť z komfortnej zóny detského sveta, minimálne napr. k literatúre pre staršie deti a mládež, keďže diela pre starších detských čitateľov (cca od 13 rokov) v rusínskej literatúre takmer absentujú.

Najnovšie knihy Ľ. Šandalovej mieria na cieľovú skupinu detí približne do 10 rokov a ide o príbehy Маме дома псика/Mame doma psyka z roku 2022 a Маковы приповідкы/Makovŷ prypovidkŷ z roku 2024. V oboch prípadoch je nevyhnutné skonštatovať, že ide o graficky a vizuálne veľmi pekne spracované knihy (písmo, ilustrácie, kontrastná farebnosť), ktorými tota agentura dokazuje svoju stabilnú pozíciu na vydavateľskom trhu s rusínskou literatúrou a zároveň snahu inovovať a modernizovať publikácie menšinovej literatúry.

Mame doma psyka (2022) je tradičný príbeh o veľkej túžbe malého chlapca mať psa. Skúsená autorka má predstavu o recipientovi svojej tvorby a v súvislosti s tým vhodne vyberá jazykové prostriedky, objem informácií i ideu, ktorú sa textom snaží preniesť. Próza je určená pre čitateľa mladšieho školského veku – hrdinom je 10 ročný chlapec Samko, ktorého predstavy o svete, o dôležitosti vecí/javov/ľudí v jeho živote sú adekvátne veku. Dej je pútavý a napĺňa základnú úlohu diela takéhoto rozsahu – vťahuje čitateľa do deja, vytvára vzťah čitateľa k hlavnej postave, čím dochádza k stotožneniu s postavou, s jej radosťami a starosťami a takto si prirodzeným spôsobom osvojuje rusínsky jazyk. Napriek týmto pozitívnym aspektom treba vyzdvihnúť aj fakt, že od tejto oceňovanej skúsenej autorky by sme v prozaickej tvorbe očakávali viac ako len remeselnú zručnosť. Autenticita príbehu (ide o reflexiu založenú na životných udalostiach spisovateľky a jej vnuka) predurčuje dielo k  hlbšiemu prieniku do encyklopedických faktov, ich konkretizácii v živote detského hrdinu – chýba tam napr. opis situácie, v ktorej sa Samko snaží Narju vychovávať (cieľová skupina detských čitateľov je v súčasnej dobe orientovaná na získavanie informácií, preto by pokojne privítala napr. aj nejaké zaujímavosti o kynologickom výcviku psíka a pod.). Veľmi okrajovo je spracovaná reflexia vnútorných pocitov a zážitkov chlapca (ktorou vyniká, napr. vyššie spomínaná próza Červený breh), pri charakteristike ktorých autorka opäť len kĺže po povrchu (veľká túžba po zvieratku je vyjadrovaná prostredníctvom zákazov rodiča, nie argumentácie dieťaťa…). Epizódne a detailnejšie obrazy by prirodzenou a nevtieravou formou rozvíjali nielen poznatky, ale aj fantáziu jednotlivca. Naratív umožňuje životné peripetie chlapca Samka a psíka Najprv preniesť do sveta, rozšíriť obzory recipienta nielen v podobe jazykového vzdelávania, ale aj v otázke nazerania na budúcnosť (situácie, pri ktorých sa opisuje úloha psa ako záchrancu, pomocníka je pomerne umelá, neprirodzená a nevedie čitateľa k životnej skúsenosti).

Obdobne aj najnovšia publikácia Makovŷ prypovidkŷ (2024) sa orientuje na čitateľov predškolského, resp. mladšieho školského veku. Knihu tvorí trinásť krátkych rozprávkových príbehov pre deti, ktoré sú určené na počúvanie i prvé skúsenosti s čítaním. V rozprávkach, poučných aj fantazijných, ožívajú rozmanité obyčajné veci okolo nás (hrniec, klobúk, lavička…), ktoré sú tak blízke každému človeku. Príbehy sú antropomorfné (Hornecʼ, Ďiravŷj kapeľuch, Dvi kumŷ atď.) a zoomorfné (Čorna mačka, Mucha atď.), plné vlastností, ktoré v optike detského čitateľa prepájajú svet reality s fantáziou a obrazmi, ktoré sa v období hier tvorí v hlave každé dieťa. Počet rozprávok nás taktiež vedie do sveta mágie, ale aj kresťanstva a tajomstiev ľudovej skúsenosti. V rozprávkach ožívajú veci každodennej potreby (riad, topánky, klobúk, fazuľa, dub, snehová vločka atď.), ale sú tiež späté s rodinnými väzbami, napr. obraz príbuzenského vzťahu topánky a pančuchy,  a reflektujú sa prirodzené životné cykly – od rána do večera, od jari do zimy, od semiačka po úrodu, od práce po oddych…, čo je pre detského čitateľa mimoriadne vhodné, pretože sa akosi podvedome, prostredníctvom veselých zážitkov, učí vnímať čas a kolobeh života. Autorka, rovnako ako v predchádzajúcich dielach, používa príjemný nenásilný jazyk, tematicky nevstupuje do apelatívnosti, ale v texte je prítomná, s čitateľom vedie priateľský dialóg a funguje prirodzene ako katalyzátor povedomia a všeľudských právd. Prívlastok makový je tiež symbolický, evokuje viacero obrazov ako, napr. drobnosť, množstvo, rast, krásu a silu. Z hľadiska priestoru, v ktorom sa príbehy rozvíjajú možno taktiež hovoriť o prirodzenom, známom prostredí – skôr vidieckom, užšie vnímanom domove, ktorý je však čiastočne idealizovaný, nostalgický a zdá sa, že aj tu sa podľa typizovaného vzoru rusínskej prózy, pracuje s retrospektívou.

Jednotlivé kultúry sú prirodzene späté s geografickým priestorom a fenomén tzv. kultúrnej krajiny často formuje predstavu o kultúrnej identite, ale tiež o identite miest, resp. širšie chápaných regiónov. Tieto motívy sa potom reflektujú aj v literárnom procese, ktorý odráža geografiu miesta a kultúrnu tradíciu spoločenstva, ktoré sa na tomto miesta rozvíja. V tomto zmysle je rusínska literatúra na Slovensku prirodzene spätá s východným Slovenskom, resp. pohraničím a prevažne s rurálnym prostredím tvoriacim a modifikujúcim motívy prepojenia zeme a ľudu a kultúry. Takéto obrazy sú identifikovateľné v tvorbe väčšiny rusínskych autorov, vrátane Ľ. Šandalovej (pravdepodobne najexplicitnejšie je spätosť s krajinou vyjadrená v prózach zbierky Červenŷj bereh, avšak typologicky sa krajinné motívy prelínajú viacerými ďalšími, aj poetickými dielami).  Podľa J. Mistríka (2021) kultúrna tradícia spoločenstva je selektívnym súborom kultúrnych hodnôt a mení sa v dôsledku premien postavenia sociálnej skupiny, čo je taktiež esenciálne v rusínskej literatúre na Slovensku, ktorá chronologicky odzrkadľuje premeny kultúrneho spoločenstva, ale aj jeho sociálneho postavenia (dedina, vojna, emigrácia, zatopenie obcí atď.), no zároveň zachováva piliere axiologického systému Rusínov (práca, viera, jazyk…). Aj tu je viditeľná a pochopiteľná línia národnobuditeľských aspektov, ktoré sa síce časom menia z heslovitého „ja som Rusín a navždy budem“ na inú podobu (viac či menej priamy apel na uvedomenie si kultúrnej identity)[4], ale ostávajú v textoch prítomné.

Čítanie je nevyhnutná kultúrna zručnosť, čítanie s porozumením je dôkazom kultivovanosti a vnímavosti. „Čítanie aj interpretácia je v podstate „odmotávanie“ textu, rozklad súvislého textu na jeho časti, na zložky, aby sa tak odhalila jeho podstata, jeho hodnota. Čítanie je operácia, odmocňovanie textu, je to zrkadlový postup jeho štylizácie, jeho výstavby. Dobrým interpretom textu je ten človek, ktorý je dobrým štylistom a to platí aj naopak. Štylistika a interpretácia – písanie a čítanie – sú zrkadlové pojmy.“ (Mistrík 1996, s. 45). Toto konštatovanie je obzvlášť dôležité z hľadiska tvorby pre deti, pretože ak je zámerom autora kultivovať a rozvíjať jazykový prejav dieťaťa, je nevyhnutné, aby bol text koncipovaný zrozumiteľne, prirodzene, normatívne a kultivovane. Tu možno vnímať limity tvorby Ľ. Šandalovej, ktorej jazykový prejav patrí k tým obrazne nasýtenejším, avšak aj v prozaickej tvorbe by bolo vhodné rozvíjať ho ďalej, predovšetkým do hĺbky (koncentrácia poznatkov, eskalácia emócií a pod).

Rozprávanie príbehov od nepamäti patrí k potrebám ľudstva rozvíjať sa, odovzdávať skúsenosti, vychovávať a formovať archetypy. Rovnako vo voľnočasovom, ako aj vo vzdelávacom procese čítania, ide u čitateľa o vyvolanie záujmu, upútanie pozornosti, motiváciu k činnosti, podporu kreativity a rozvíjanie kritického myslenia. Analýza prečítaného vedie k zamysleniu sa nad štruktúrou dejovej línie, vývojom postáv a logickými súvislosťami. Kreatívne čítanie s mladšími čitateľmi otvára priestor na experimentovanie s jazykom a rozvíja jazykovú flexibilitu a originalitu. Ak sa dieťa v texte stretne s jazykom, ktorý pozná, resp. ktorý si dokáže ľahko osvojiť, napr. spôsobom tolerovania nejednoznačnosti významu, podporí sa tým jeho schopnosť identifikovať frázy, idiómy a ďalšie jazykové vzory, ktoré dovtedy nepoznalo. Počúvanie príbehov stimuluje aj ďalšie pozitívne javy ako, napr. aktívne vnímanie, sústredenie, porozumenie. V tvorbe pre detského čitateľa je preto nevyhnutné mať na pamäti využiteľnosť textu aj na výchovné a vzdelávacie účely (čo je u Ľ. Šandalovej splnené), napr. v podobe využívania metódy storytellingu, ktorý predstavuje dynamickú alternatívu k tradičným pasívnym formám výučby jazyka. Jednotliví teoretici zdôrazňujú v súvislosti so storytellingom viacero aspektov, napr. pútavosť a efektívnosť, zábavnosť, atraktívnosť, populárnosť a pod., čo vedie k súhrnnej úvahe o výhode rozprávania príbehov v tom, že oslovujú čitateľov na kognitívnej aj emocionálnej úrovni, pričom emocionálna zložka pôsobí podporne na kognitívnu. Čitateľ si ľahšie zapamätá fakty, z príbehu, ktorý ho emocionálne zasiahol. Okrem osvojenia si faktografických údajov a rozvoja slovnej zásoby storytelling cielene a komplexne rozvíja komunikačné zručnosti, čitatelia sa zdokonaľujú v plynulej komunikácii. Rozprávkové príbehy prirodzene podporujú aj rozvoj interkultúrnej citlivosti a porozumenia rôznym kultúrnym prostrediam. Pri výučbe jazyka (rovnako aj pri podpore používania menšinového jazyka) sa práca s krátkym a čitateľsky atraktívnym príbehom ukazuje ako efektívny spôsob rozvoja jazykových schopností, stimul ku kreatívnemu a kritickému mysleniu. Je veľmi dôležité, aby príbehy zobrazovali prirodzený a autentický kontext, ktorý uľahčuje rozvoj všetkých jazykových zručností – čítania, počúvania, písania a hovorenia.

V súvislosti s mapovaním doterajšej tvorby Ľ. Šandalovej a v snahe poodhaliť perspektívu autorského vývinu je dobré zvážiť koncentráciu autorského potenciálu na naratívnu štruktúru, ktorá bude prirodzene upútavať pozornosť, vzbudzovať u detského čitateľa záujem a zvedavosť. Dôležité je tiež zasadiť do príbehu informácie tak, aby boli jasné a zrozumiteľné a tým lepšie a dlhodobo zapamätateľné. Zároveň treba mať na pamäti, že príbehy dokážu sprostredkovať široké spektrum emócií a emocionálne vnímanie prečítaného posilňuje a stabilizuje osvojenie si informácie (slová, frázy, poznatky, kultúrne vzorce atď.).  V tejto súvislosti by bolo možné rozšíriť pole pôsobnosti autorky, orientovať sa aj na staršieho detského, resp. mladého čitateľa. Z hľadiska autorských možností Ľ. Šandalovej – jazykového prejavu, všeobecného prehľadu aj vnímania a správnej interpretácie kultúrnych vzorcov a kódov, by to bolo pre rusínsku čitateľskú obec prospešné. Interpretovať text, o. i. znamená vysvetľovať, prerozprávať iným spôsobom, tlmočiť autorovu myšlienku cez optiku čitateľa a jeho vlastnej životnej skúsenosti. Interpretačná skúsenosť s tvorbou Ľ. Šandalovej má vopred dané hranice, avšak rovnako ako každá iná skúsenosť, vedie k ďalším možným perspektívam recepcie.

LITERATÚRA

 

MISTRÍK, J. (1996). Efektívne čítanie. Bratislava: Veda, 117 s. ISBN 80-224-0454-3.

MISTRÍK, J. (2021). Štylistika. Bratislava: Veda, 600 s. ISBN: 978-80-224-1892-8.

ПАВЛІЧ, M. (2017). In: Літературна рефлексія войны в оповіданях Людмілы Шандаловой. In: Копорова, К., ed. (2017) Studium Carpatho-Ruthenorum 2017. Штудії з карпаторусиністікы 9. Пряшів: Пряшівска універзіта в Пряшові – Інштітут русиньского языка і културы – Центер языків і култур народностных меншын, ISBN 978-80-555-1952-4, s. 15-21.

ПАВЛІЧ, M. (2022). „Білы місця“ або потенціалы русиньской літературы на Словакії. In: Копорова, К., ed. (2022) Studium Carpatho-Ruthenorum 2022. Штудії з карпаторусиністікы 14. Пряшів: Пряшівска універзіта в Пряшові, ISBN 978-80-555-3037-6, s. 49-57.

ŠANDALOVÁ, Ľ. (2020). Napju s᾽a vodičkŷ. Svidník: tota agentura, 80 s. ISBN 978-80-972058-7-4.

ŠANDALOVÁ, Ľ. (2022). Mame doma psyka. Nižná Jedľová: tota agentura, 144 s. ISBN 978-80-972058-8-1.

ŠANDALOVÁ, Ľ. (2024). Makovŷ prypovidkŷ. Nižná Jedľová: tota agentura, 126 s. ISBN 978-80-972058-9-8.

[1] https://www.rusyn.sk/ludmila-sandalova-napisala-dalsiu-knihu-pre-deti-pod-nazvom-mame-doma-psyka/

[2] https://www.rusyn.sk/ludmila-sandalova-napisala-dalsiu-knihu-pre-deti-pod-nazvom-mame-doma-psyka/

[3] https://tota.sk/projekt/podte-dity-sto-vam-povim

[4] Тема хоснованя русиньского языка ся проявлёвала в літературї ославлёванём красоты русиньского языка, прямов апелаціёв на то, абы Русины не забыли родный язык, а то в літературї про віковы катеґорії од найменшых дїтей аж по дорослых. (Pavlič 2022, s. 50).

Михал Павліч: Коміка стереотіпів Мірослава Жолобаніча

КОМІКА СТЕРЕОТІПІВ МІРОСЛАВА ЖОЛОБАНІЧА

Михал ПАВЛІЧ

 

Abstract

In the following article, we will analyze the humorous prose of Miroslav Žolobanič, in which the stereotyping of gender differentiation is mainly used for comic effect, i.e. essentialist perceived differences between men and women. At the same time, we interpret the prose with the help of Henry Bergson’s theory of comic.

Keywords: Stereotype. Gender differentiation. Comic. Henry Bergson. Gender stereotypes.

  1. Стереотіпы коло нас

            Зо стереотіпічным вниманём світа коло нас мать каждый з нас скушеность, меджі знамы стереотіпы на уровни повторяючіх ся каждоденных чінностей мож спомянути образы америцькых поліцайтів люблячіх креплї-донуты (рекламны образы, як сі поліцайты купують в рамках своёй службы креплї і потім до них смачно закусять) ці інформачных техніків як інтровертів во фланеловій кошули, котры мають проблемы із соціалізаціёв, або умелцїв як напр. музикантів або малярїв, ґеніалных (а даколи і шаленых), котрым нихто не розумить і котры жыють во своїм властнім світї. В медіях і уменю, такім як є філм ці література взникли образы жен як емоціоналных, бісїдливых, напроти мужам, котры суть міцныма, мовчанливыма тіпами. А на уровни народных ці етнічных стереотіпів нам на думку приходять образы оріенталных народів вынятково талентованых в математіцї, або Славянів-алкоголіків. Read more

Mgr. Ivana Slivková, PhD.: K dvom básnickým zbierkam Eleny Chomovej-Hriňovej

Аbstract

The work of Elena Chomová-Hriňová as a contemporary Ruthenian author raises several stimulating questions that help to understand the Ruthenian cultural identity. The article characterizes the author’s two poetry collections, Ujackými drážkami (2020) and Pod skalou rastú šípky (2021). Typologically, it is a traditional Ruthenian natural and reflective poetry enclosed in the environment of the village and the surrounding nature. The creation of the poet is based on the harmony of the human being with the environment in which he lives. Natural motives are glorified against the background of relationships, deep family ties – especially with the immediate family (parents, children, uncles, aunts, etc.), which the poet of. i. creates a picture of cohesion as one of the priorities of the Ruthenian cultural environment. The question of cultural integration and efforts to aesthetically emancipate literary work in Chomová-Hriňová does not bring a new original view, but it certainly resonates and, despite relatively simple and straightforward confessions, her poems nostalgically and authentically bear the depth of the survivor.

 

Keywords: Poetry. Ruthenian literature. Cultural identity. Elena Chomová-Hriňová. Read more

Мґр. Михал Павліч, ПгД.: ДУХОВНА ПОЕЗІЯ ЛЮДМІЛЫ ШАНДАЛОВОЙ (Дакілько позначок ку зборнику Напю ся водічкы.)

Abstract
In our article, we deal with the collection of spiritual poetry by Ľudmila Šandalová, entitled I‘ll Drink Water (Напю ся водічкы), which the author herself described as „little prayers“. In this paper, we analyze the collection as a whole from the perspective of the four dimensions of prayer (quantity, style, purpose and target), with which we want to characterize the lyrical subject present in the verses as well as the author‘s approach to the given genre.

Kеywords: Ľudmila Šandalová. Prayer as a Literary Genre. Rusyn Literature.
Contemporary Rusyn Literature. Rusyn Poetry Read more

Prof. Elaine RUSINKO: Karpatorusínska literatúra v USA

Karpatsko-rusínska literatúra v USA

Približne 1.3 milióna karpatsko-rusínskych Američanov má svoje korene v Karpatskom regióne východnej Európy. Väčšina ich predkov imigrovala v rokoch 1880-1914 z územia, ktoré je teraz súčasťou Slovenska, Poľska a Ukrajiny. Karpatskí Rusíni, ktorí počas celej histórie nemali svoj vlastný štát, sú tiež známi ako Rusnáci, Karpatskí Rusi, Karpatskí Ukrajinci a Rusíni a tí, ktorí pochádzajú zo severných svahov Karpát, sa nazývajú Lemkovia. Väčšina Karpatských Rusínov je stúpencami východného kresťanstva, či už pravoslávneho alebo byzantsko-katolíckeho, a cirkev bola tradične centrom karpatsko-rusínskeho spoločenského a kultúrneho života spolu s bratskými spoločenstvami a bratstvami, ako napríklad Grécko-katolícka únia rusínskeho bratstva (Wilkes Barre, Pennsylvania) a Spojené spoločenstvá grécko-katolíckeho náboženstva (McKeesport, Pennsylvania). V súčasnosti podporujú rusínsky kultúrny rozvoj svetské organizácie, ako napríklad Karpatsko-rusínske výskumné centrum (Ocala, Florida, USA), Karpatsko-rusínska spoločnosť (Pittsburgh, Pennsylvania), a Rusínska asociácia (Minneapolis, Minnesota, USA).

Pôvodne sa literárne práce rusínskych autorov objavili v takmer šesťdesiatich novinách a iných periodikách, ktoré boli vydané pre rusínsko-americkú komunitu, najrozšírenejšími z nich boli Amerikansky Russky Viestnik  (Americko-ruský posol, 1892-1952), Prosvita (Osveta, 1917-2000), Vostok (Východ, 1919-50), Lemko (1928-39), Den’ (Deň, 1922-26) a mesačník s krátkou životnosťou Niva (Pole, 1916). Rusínsko-americká literatúra bola tiež publikovaná v almanachoch každoročne vydávaných rôznymi bratskými organizáciami, ktoré okrem poézie a prózy rusínskych autorov väčšinou obsahovali mesačný kalendár, populárne články o rusínskej histórii a kultúre a životopisy slávnych Rusínov. Tradícia almanachov alebo kalendárov sa v Spojených štátoch nedávno obnovila prostredníctvom karpatsko-rusínskej publikácie Rusínsko-americký almanach 2005. V súčasnosti je však problematické zohnať pôvodné almanachy a noviny a niektoré tituly alebo kompletné série už nie sú dostupné vôbec. Uskutočnilo sa niekoľko štúdii o rusínsko-americkej literatúre a zoznam rusínsko-amerických publikácií neexistuje.

Literárny život v rusínskej domovine je tradične spätý s otázkami jazyka a národnej identity. Rusíni, nachádzajúci sa na križovatke kultúry východnej Európy a vystavení protichodným politickým tlakom, emigrovali do Ameriky bez jasného národného povedomia a spisovného jazyka. V čase najväčšej imigrácie do Ameriky pred 1. svetovou vojnou komunikovali Karpatskí Rusíni v niekoľkých dialektoch, ktoré súčasní jazykovedci klasifikovali ako súčasť ukrajinského jazyka, hoci v dôsledku slovenskej, poľskej a maďarskej prímesi sa reč Karpatských Rusínov značne líši od spisovnej ukrajinčiny. Písomný prejav u každého zodpovedal jeho vlastnému chápaniu rusínskej národnej identity. Niektorí tvrdia, že Rusíni boli vetvou väčšej populácie „Všerusov“, iní sú vyhlasujú, že patrili k ukrajinskej národnosti, a ďalší zasa trvajú na tom, že Rusíni boli samostatnou etnickou skupinou, síce príbuznou, avšak odlišnou od Rusov, ako aj Ukrajincov. Preto bola časť ranej rusínsko-americkej literatúry napísaná v ruštine a ukrajinčine. Väčšina spisovateľov však uznávala odlišnosť rusínskej kultúry a používala nespisovný jazyk, ktorý sa riadil ruskou gramatikou, ale zahŕňal početné lexikálne a syntaktické výpožičky z karpatsko-rusínskeho dialektu, ako aj angličtiny. Rusínski spisovatelia pôvodne písali v cyrilike, ale do 30-tych rokov 20. storočia väčšina prevzala latinskú abecedu používajúc systém transliterácie založený na slovenskom pravopise. Spočiatku bola rusínsko-americká literatúra zameraná výhradne na rusínsku komunitu. Od 50-tych rokov 20. storočia sú však takmer všetky publikácie pre karpatsko-rusínsku komunitu písané v angličtine a autori svoje práce orientujú na širšie publikum. Tretia generácia rusínsko-amerických spisovateľov svoje práce ideologicky postavila do kontextu súdobého rusínskeho hnutia brániaceho identitu Rusínov ako samostatnej etnickej skupiny. Od pádu komunizmu zaznamenala rusínska kultúra v rámci Európy znovuzrodenie, ktoré bolo podporované záujmom Rusínov žijúcich v Spojených štátoch amerických o ich etnický pôvod.

Väčšina rusínsko-amerických spisovateľov prvej generácie trvala na svojom amatérskom postavení v literatúre tvrdiac, že k literatúre ich vedie len láska k svojmu ľudu. Mnohí autori boli predovšetkým grécko-katolícki kňazi, ako napríklad Stefan Varzaly (1890-1957) a Basil Shereghy (1918-1988), ktorí vydávali príležitostné básne a dramatické diela v almanachoch, resp. novinách. Iní boli novinármi, ako napríklad Peter Maczkov (1880-1965), autor zbierky náboženskej poézie (Vinec nabožnych stichov, 1958), alebo Stefan Telep (1882-1965) a Nicholas Cislak (1910-1988), ktorí písali hry pre amatérske divadelné zoskupenia. Grécko-katolícky kňaz Emilij Kubek (1857-1940) bol plodným spisovateľom a je dodnes známy ako autor románu Marko Sholtys, jediného svojho druhu napísaného v rusínčine a vydaného v USA. Dymytrii Vyslotskii (1888-1968), známy pod pseudonymom Vaňo Hunjanka, bol aktívnym novinárom v komunitách Lemkov v Kanade a USA v rokoch 1922-1945, a jeho poviedky a hry sa objavili vo výročných almanachoch, ktoré publikoval v 30-tych rokoch 20. storočia (Karpatorusskii kalendar’ Vania Hunjanka, 1930-1938).

Hoci sa väčšina ich príbehov odohráva v novom svete, u rusínsko-amerických autorov sa prejavuje istá odluka od reality amerického života, vyplývajúca z ich didaktického zámeru a upriamovania pozornosti na morálne a mýtické princípy. Na rozdiel od väčšiny etnickej americkej literatúry sa málo pozornosti venuje tomu, čo ich motivovalo k opusteniu svojej krajiny a ceste za oceán, prípadne problémom s prispôsobovaním sa novému svetu. Mnoho rusínskych postáv nedosahuje úspech nasledovaním amerických vzdelávacích, spoločenských alebo politických nariadení, ale intenzifikáciou tradičných hodnôt. Napríklad v Kubekovom príbehu “Palko Rostoka,” ktorý sa odohráva v priemyselnej Amerike, čo bolo typické pre rusínskych imigrantov, eponymický hrdina schováva svoju rusínsku identitu a záhadnú minulosť, keď bol neprávom uväznený. Materiálny úspech a všeobecný obdiv nedosahuje štrajkom proti majiteľovi továrne, ale snahou o zmierenie a kompromis. Keď sa jeho tajomstvo odhalí, Palko vzdá svojej rusínskej minulosti poctu, ale stáva sa novým Američanom, čo je symbolicky prejavené tým, že si oholí bradu. Hodnoty, ktoré Kubek vyjadruje vo svojom príbehu, sa opakujú u každého rusínsko-amerického autora – kľúčom k úspechu sú poctivá práca, čestnosť, striedmosť a šetrnosť; čestný človek, ktorý dosiahne úspech, nie je materialistický ale láskavý a predovšetkým skromný. Je však zjavné, že Kubekova chvála rusínskej národnostnej príslušnosti nezahŕňa všeobecné schvaľovanie americkej rôznorodosti, keďže autor a jeho hrdinovia si zachovávajú niekdajšiu predpojatosť, cítia averziu k špekuláciám vo svete obchodu, nedôverujú účinnosti právnych opatrení a podozrievajú politické skutky. Hrdinovia rusínsko-americkej literatúry nevinne trpia v melodramatických zvratoch, prekonávajú darebákov vo svete svojim morálnym charakterom. Rusínsko-americká literatúra často postráda realistické a kultúrne charakteristické črty a je založená na alegórii. Zobrazenie cností pracujúcej triedy a víťazstva dobra sú určitým naplnením prianí čitateľov a vyhliadkou spoločnosti, v ktorej kde budú úspešní vďaka svojim morálnym cnostiam.

Tento mýtus je len trochu pozmenený v diele Vyslotskeho-Hunjanky a Cislaka, kde má rozprávanie o Popoluške politické podfarbenie. V týchto dielach sú morálne cnostnými prosovietski socialisti, ktorí bojujú proti aristokracii a cirkvi. Na rozdiel od Kubeka je Hunjankov postoj až prehnane namierený proti cirkvi a jeho hrdinovia otvorene zastávajú politické riešenia sociálno-ekonomických problémov. Jeho príbehy “Starŷ i molodŷ“ („Starí a mladí“, 1925) a “Marko Boháč” (1932), ako aj jeho hry Sholtys (1935) a Petro Pavlyk (1937) zobrazujú boj Lemkov o prežitie v ich rodnej krajine v chudobných podmienkach a pod politickým útlakom. V dielach “Leško Myrna” (1932) a “Agentŷ” (“Agenti,” 1928) rusínski imigranti v Spojených štátoch amerických zažívajú Veľkú hospodársku krízu a autori vyjadrujú podporu robotníckym odborom. Hunjanka-Vyslotskii neustále pripomína svojim americkým čitateľom, aby ponúkli pomoc a podporu svojim bratom v Európe.

Najpopulárnejšie literárne žánre rusínsko-amerických spisovateľov prvej generácie boli poézia a dráma. Krátke hry boli dostatočne veľkým repertoárom pre početné dramatické krúžky pôsobiace pri miestnych farnostiach a bratských organizáciách. Mnohé z týchto hier sa odohrávajú v americko-rusínskych komunitách a zobrazujú ich problémy – snaha stať sa Američanmi, generačný konflikt a alkoholizmus. Trojaktová hra Fedorišinovy (Fedorišinovci, 1925) Valentina Gorza (1869-1943), založená na skutočnom príbehu, sa zaoberá týmito otázkami. Americké sviatky, ako napríklad rodinná večera pri príležitosti Vďakyvzdania, sú prejavom úcty k druhej generácii rodiny, ale sú úplne nepochopiteľné pre ich nábožensky založenú matku, ktorá lipne na tradíciách, a pre otca alkoholika. Napriek snahe konať v súlade s americkým právnym systémom je najstarší syn donútený zabiť vlastného otca, aby ochránil rodinu a dosiahol “americký spôsob” života. Stefan F. Telep písal satirické hry, v ktorých zobrazuje dcéru bojujúcu proti patriarchálnej autorite (Khytra dîvchyna, Bystrá dievčina, 1927) a huncútske skutky rusínskych imigrantov, ktorí prišli do styku s americkým právnym systémom (V sudî, Na súde, 1944). Od obecenstva sa očakáva, že sa bude smiať na šibalstvách jednoduchých Rusínov, ale sudca napomína, aby rodičia vychovávali svoje deti tak, aby mohol ich ľud byť na ne hrdí a deti zasa majú pamätať na svoje korene. Máriin problém (1941) od Judy Mirek, napísaný v zmesi angličtiny a rusínskeho nárečia, je lekciou pre mladých Rusínov, aby si vážili svoje jazykové a kultúrne dedičstvo. Aj keď Máriina rusínsky hovoriaca matka jej hovorí, že „neexistujú zlé národnosti, len zlí ľudia,” ovplyvniť ju môže len jej škótsko-americký priateľ, ktorý jej pripomína, že Amerika je „miestom, kde sa miešajú rôzne národnosti.” Do roku 1960 hry, ako napríklad komédia Vaňo Peperytsia Nikolaja Tsysliaka, satirizovali imigrantskú komunitu, ktorá si v očiach nedávnych imigrantov zachovávala tie isté chyby a slabiny, ktoré boli typické pre ich život v pôvodnej krajine.

Zatiaľ čo divadelné hry boli predovšetkým ľahké a zábavné, poézia bola skôr vážna, náboženská a ideologická. Diela Sigmunda Brinskeho (Stichi, Verše, 1922) a Ivana A. Ladižinskeho (Karpatorossy v Evropi i Ameriki, 1940) sú plné lyrických výlevov o kráse domoviny a utrpení, ktoré Rusíni zažili. Väčšiu estetickú hodnotu majú diela dvoch talentovaných básnikov, ktorí svoju literárnu kariéru začali v Európe, ale publikovali aj v USA – rusky orientovaný Dmitrii Vergun (Karpatskie otzvuki, Karpatské ozveny, 1920) a Sevastiian Sabol, básnik, ktorý písal v ukrajinčine pod pseudonymom Zoreslav a bol zároveň baziliánskym mníchom (Z rannikh vesen, Zo skorých jarí, 1963).

Spisovatelia druhej generácie písali v angličtine, aby si uctili pamiatku imigrantov v rozsiahlejších literárnych dielach. Prvým rusínsko-americkým spisovateľom, ktorý hľadal divákov mimo rusínskej komunity bol Vasil S. Koban a jeho román The Sorrows of Marienka (Marienkine súženie, 1979) napísaný v štýle sociologického realizmu. Thomas Bell, ktorého otec mal rusínsky pôvod, sa vo svojom známom románe Out of This Furnace (Preč z tejto páľavy, 1987) zaoberal osudmi Rusínov, Slovákov a ďalších východoeurópskych imigrantov počas hospodárskej krízy. Sonya Jason, dcéra imigrantov z Podkarpatskej Rusi, do svojich pamätí Icon of Spring (Idol jari, 1987) zakomponovala aj rusínsko-americkú tematiku. Ann Walko vo svojom diele Eternal Memory (Večná pamäť, 1999) preplietla spomienky zo života imigrantov s piesňami a receptami a rozprávaním o domovine ich doplnila do esteticky zostavenej poetickej prózy. Adaptácia hry Anny Walko Zhenska shleboda (Ženská sloboda), pôvodne napísanej v rusínčine, bola odohraná v angličtine v Múzeu Andyho Warhola v Pittsburghu v roku 2004. Je zriedkavým protikladom k tradičnému sexizmu vyjadrenému v typickej mužsky orientovanej rusínsko-americkej literatúre.

Tretia generácia rusínsko-amerických autorov sa skôr než na kreatívnu literatúru zameriava na literárne a historické vzdelanie, avšak nedávno sa objavili romány autobiografickej fikcie, ktoré siahajú za hranice rusínskej komunity. Román Nicholasa S. Karasa Hunky: The Immigrant Experience (Hunky: Skúsenosť imigranta, 2004) spája históriu, životopis a fikciu a popisuje život troch generácií Rusínov od ich domova v Karpatoch až po priemyselnú Ameriku. V diele Less Than Diamonds (Menej než diamanty, 2002) rozpráva Pete Bohaczyk podobný príbeh zo života rusínskych baníkov. Tieto romány, žiaľ, vykazujú nízku estetickú hodnotu a odhaľujú mnoho nejasností o rusínskej histórii a identite. Zatiaľ nedokončený román Marka Wansu The Linden and the Oak (Lipa a dub) je vedecky podloženým a historicky presným dielom napísaným poetickým štýlom a zachytávajúcim dušu rusínskeho ľudového umenia.

Prof. Elaine RUSINKO, Baltimore, USA, 10. 10. 2008

 

Ďalšie publikácie:

Magocsi, Paul R. “The Carpatho-Rusyn Press.” In Sally M. Miller, ed., The Ethnic Press    in the United States: A Historical Analysis and Handbook. New York, Westport, Conn., and London: Greenwood Press, 1987, pp. 15-26.

________. Our People: Carpatho-Rusyns and Their Descendents in North America. Toronto: Multicultural History Society of Ontario, 1984.

________. “Rusyn-American Ethnic Literature.” In Wolodymyr T. Zyla and Wendall M.

Aycock, eds. Ethnic Literatures Since 1776: The Many Voices of America, Vol.   II. Lubbock: Proceedings of the Comparative Literature Symposium, Texas Tech

University, January 1976, IX (1978), pp. 503-20.

Мґр. Міхал Павліч, ПгД.: Oцїнїня творчости Mиколая Kсеняка як цїложывотного проєкту зміцнёваня русиньской народной ідентіты

Abstract

Our article deals with the Rusyn writer Mikuláš Kseňák and his literary work, which we evaluate from the point of view of a lifelong project of consolidating the national identity of the Rusyns in Slovakia. His literary work is divided into several groups on the basis of genre-thematic criteria and we describe the way in which the function of strengthening national identity is applied. We perceive the lifelong work of Mikuláš Kseňák as an example of the successful use of the formative, ideological function of literature in favor of strengthening the national self-identification of one’s own nation.

 

Keywords: Mikuláš Kseňák. Identity. Rusyn Literature. Formative function оf literature. National identity.

  1. Вступ

            Мож повісти, же тяжкый минулый рік мав даякым способом вплив на жывот каждого чоловіка на світї. На жаль, русиньска література не была вынятком. 1. фебруара 2020 во віцї 87 років одышов на вічность родак з Камюнкы, писатель, педаґоґ і народный дїятель Миколай Ксеняк. Ёго літературны тексты были писаны все з думков на свій народ. Ксенякова література была вызначна тым, же ся в нїй ефектівно вужывала форматівна і выховна функція літературы, котрой цїлём было зміцнити русиньску народну ідентіту.

            Од смерти Миколая Ксеняка перешов рік, і з той нагоды бы сьме хотїли зрекапітуловати ёго цїложывотный вклад до русиньской літературы. Цїлём нашого тексту не є подати глубоку літературну аналізу, скорше хочеме сумарізовати Ксенюкову літературну творчость і презентовати тоты творы, в котрых ся найвеце проявила авторова безпохыбна служба русиньскому народу.

  1. О авторови

            Миколай Ксеняк ся народив 4. децeмбра 1933 в селї Камюнка в окресї Стара Любовня до сімчленной русиньской родины. По штудіях на Руській ґімназії в Пряшові (1945-1953) Ксеняк абсолвовав высокошкольскы штудії на Інштітутї руського языка в Празї (1953-1957). По скончіню штудій зачав робити як учітель російского языка на основній школї в Ружомберку (1959-1968), нескорше ся став директором ґімназії в Ружомберку, де добыв аж до пензії (1968-1991).[1] Попри професії учітеля Ксеняк присвятив свій час і енерґію главнї русиньскій поезії і прозї. Быв єдным з найактівнїшых авторів старшой ґенерації русиньскых писателїв. Окрем богатой літературной творчости быв Миколай Ксеняк актівным приспівателём одборных статей до русиньской і словацькой пресы. Розвитку і розшырёваню/популарізації русиньской літературы помагав тыж як председа Сполку русиньскых писателїв Словеньска. Аж до своёй смерти ся Ксеняк все добрї орьєнтовав в русиньскых актівітах, быв участником розлічных научных лекцій, семінарів, конференцій (нелем з области русиньской літературы, але рад приходив ай на семінары о русиньскій історії, языку, набоженьскім жывотї…), де ся рад запоёвав до діскусій, давав пропозіції на злїпшіня поставлїня русиньского языка, літературы, і Русинів як міноріты в рамках Словакії.[2]

  1. Байкы і алеґорічны подобенства

            В історії сучасной русиньской літературы на Словакії по роцї 1989 буде Ксенякове мено певно звязане із малым епічным жанром куртой прозы – з байков. Тот жанер творить найвекшу і найвеце знаму часть ёго творчости. Миколай Ксеняк є єдным з авторів[3], котры в минулости писали тексты в україньскім языку, але по кодіфікації списовной русинчіны зачав як єден з першых писати по русиньскы. З першых книжок в україньскім языку мож спомянути зборник Байкы (выданый дакілько раз – в роках 1963, 1970, 1974), Сміх і гіркість серця (1977), Віночок з терня (1980) або Дорогоцінна знахідка (1985). З них быв нескорше зробленый выбер выданый по русиньскы під назвов Выбраны байкы (2002). В далшых роках были выданы зборникы  Ozveny (2002) і двойязычне русиньско-словацьке Зеркалїня/Zrkadlenie (2010), Углы погляду (2011), Нашы горізонты (2015), Недоповіджене (2018), Кошарик плодів (2019) і зборник в словацькім языку Bájky pre každého (2018). Послїднёв выданов публікаціёв уж по смерти автора была книжка Одповідж собі сам (2020).

            Тіпічным знаком русиньской байкы в поданю Миколая Ксеняка є то, же автор ся не концентровав лем на крітіку неґатівных людьскых властностей в общім змыслї, але Ксеняк описує проблемы русиньского народа в подмінках народностной меншыны на Словакії. В текстї Закрикнутый повказує на застрашіня тых, котры ся ганьблять поужывати свій язык, суть пасівны і мають скептічный постой ід сучасному русиньскому руху.  Остра крітіка є намірена на людей, котры все думають о русиньскім языку як о языку села. Языка, котрый не є вгодне поужывати в офіціалных сітуаціях ці в публічнім жывотї. Автор тыж крітізує фалошных або пасівных патріотів, гварить, же не стачіть ся лем означовати за Русина і одволавати ся на предків, але залежить на актівній підпорї свого народа, напр. і на орґанізації, ці на участи на културных актівітах.

            В байках ся много раз находить ґенерачна опозіція, т. зн. старша і молодша ґенерація. Старшы поставы суть ідеалізовано описаны як просты люде, котры тримлють в чести традіції і фолклор, суть носителями сельской інтеліґенції. Напротів них стоять молодшы персоны, часточно асімілованы, ганьблячі ся комуніковати в роднім языку і много раз ся снажать договорити своїм родічам, думаючі, же суть мудрішыма. Тот конфлікт ся але все кончіть арґументачнов поражков або зосмішнїнём молодшых протаґоністів.

            Ксеняк заставать єднозначный назор, же треба утримовати традіції і фолклор (Закрикнутый, Телефонованя), і треба їх дале одовздавати далшым ґенераціям. На другім боцї то але тыж значіть, же ся треба приспособити сучасній реалітї, не мож ся сполїгати на стереотіпну властность руснацькой твердоглавости і нездоланости, але є потребне найти одвагу обранёвати ся перед забытём і быти актівным (Страшак).

            Далшыма проблемами, котры Ксеняк в своїх байках ілустровав суть асімілація, розбита народна ідентіта ці рівно – кріза ідентіты. В алеґорічнім подобенстві Росквітнута яблінка є укажка розтріщеной народной ідентіты – стром на ярь розцвине штирёма розлічныма квітами, котры суть на першый погляд барз красныма, но корїня строму привело ку роздумованю над своїм походжінём: „То маме од радости выскаковати, ці нарікати? (…) Істо, хто властно сьме? (…) не стратили сьме в тім квітю свою ідентіту?‟[4]

            Ксеняк в своїй байкарьскій творчости нелем остро крітізує, але єдночасно презентує і конштрутівны рїшїня і давать рады на злїпшіня сітуації. Тыкать ся то главнї вытворїня стабілного русиньского школства на каждій уровни едукації, од чого завісить рїшіня далшых проблемів.

  1. Дротарьска література

            Далшов вызначнов частёв Ксеняковой творчости была література іншпірована феноменом сполочным про Русинів і Словаків із Замаґуря – дротарьством. Худобна земля і мало можностей на роботу в реґіонї через зиму принучує хлопів вхабити на довгы місяцї свою родину а йти глядати роботу в чуджіх краёх. Такый быв і припад Ксенякового вітця. Дротарьство было до другой половины 20. стороча тіпічным явом про істы реґіоны, в котрых жыли Русины, в сучасности але тото ремесло зачало мізнути і вымерати, теперь го мож відїти главнї в рамках практічной укажкы на ярмаркох ці в музеях.

            Дротарьство є главнов темов великого поетічного твору О камюньскых майстрах (1994), котрый быв написаный в діалектї родного села Ксеняка – Камюнкы. За зборник етноґрафічной драмы і прозы Біда Русинів з дому выганяла (2002) быв Ксеняк в роцї 2003 оцїненый меджінароднов Преміёв Александра Духновіча за оріґіналну русиньску літературу. Успіх той публікації мож ілустровати і тым, же текст з того зборника під назвов Приповідка о дротарёви быв презентованый шырокій русиньскій громадї на сценї Театру Александра Духновіча в Пряшові в роцї 1994[5]. Тот сценарь як і далшы драматічны і прозаічны творы были опублікованы в далшім зборнику з темов дротарьства з назвов Жменї родной землї (2009).

            За найвекшу барьєру утриманя і розвитку ідентіты Русинів поважує Ксеняк слабо розвинуте русиньске школство, котре недостаточно выховлює наймолодшу ґенерацію Русинів. Тыкать ся то нелем русиньского языка і літературы, але і історії. Автор ся з той прічіны снажив утримати заникаючій феномен дротарьства в літературній творчости. В книжцї Біда Русинів з дому выганяла ся находять прозаічны і драматічны тексты, котры суть написаны з думанём на форматівну і выховну функцію літературы. Прикладом є театрална єдноактовка Дротарь-штудент, в котрій є молодый дротарь заткнутый мадярьскым шандарём і є поважованый за жебрака і вандрака. Через выслух Штефан одповідать высвітлёванём і інформованём о дротарёх і Русинох, выдкы мають походжіня і чом одходять од своїх родин за роботов. Штефанова обгаёба є заложена на фактічных інформаціях, уваджать ґеоґрафічны локаліты, мена знамых людей з русиньской інтеліґенції, писателїв або высоко поставленых.

            На вопрос, ці є Словак, Серб або даяка інша народность, Штефан себаісто і гордо одповідать Я – Русин. Арґументачный бой, діскусію высоко поставленого з низко поставленым, маёріты верзус міноріты, выграває Штефан тым, же капітан шандарїв мінить свій назор на Русинів а дротарїв. Од выядрїнь тіпу „Я бы ся ганибив за таку роботу. Она тя деґрадує!“[6] ся капітан в заключіню гры обертать ку молодому дротарёви із словами: „Та-а-а-а-к, пане майстре, написав єм вам поволїня про ваше ремесло.

Няй бы вас одтеперь контролёвав і сам пан цісарь, ани волосок ся вам не скривить. (…) Вашов заслугов од днешнёго дня буду собі дротарїв высоко важити.“[7] Штефан так успішно потвердив ідею, же через познаня історії властного народа, ёго звыків і традіцій, мож дійти к узнаню іншыма, к змінї назору і подпорї (капітан наконець сімболічно одмінює дротаря выданём поволїня на выконованя ремесла).

            В далшых текстах з дротарьсков тематіков Ксеняк чітателя нелем інформує, але снажить ся му через вшеможны сітуації (одход … ) пластічно описати поставлїня дротарїв. В драматічнім текстї Розлучкы дротарїв описує розлічны сітуації перед одходом дротарїв на путь (отець ся лучіть із своёв родинов, фраїрков або женов, што чекать дїтину; розлучіня із господарьством, родным краём). Путованя за роботов было все звязане із різіком, і хоць были дротарї важеныма про їх шыковность, таксамо были мушены боёвати з одмітнутём або передсудками людей, голодом, або тяжкыма кліматічныма условіями, немілосерднов природов. Тоты сітуації суть описаны в прозї Смерть дротаря в пусти, Не одышов або Жменї родной землї.

            Послїднїй менованый текст поважуєме за єден з найлїпшых творів Миколая Ксеняка, в котрім є описана смерть отця-дротаря в чуджінї, котрый перед смертёв пожадав сына о послїднє желаня: „Чуджа земля, сынку, є немілосердна. Є барз тяжка. Ани дыхати не дасть. (…) Зато ті наряджую і тя прошу, сынку мій любый, принесь мі з нашого хотаря три-штири жменї родной землї і посып мій гріб.“[8] Ксеняк описав значіня родного края про дротарїв (Русинів) в чуджій земли, їх смучіня за домовом а солідаріту – в догоднутый термін преснї о рік ся дротарї стрїтять перед гробом зоснулогo i почестують ёго памятку молитвов і сповнїнём ёго послїднёй волї: „Цїлый гріб быв посыпаный роднов землёв, на котрій ся народив,(…) котрой материньске слово і співы коловали в ёго крови, котру цїлый жывот кропив своїм потом і котру носив у своїм сердцї по світї.“[9]

            Ксенякова дротарьска література є споїнём раціоналного а праґматічного інформованя о дротарях з емоціоналным заінтересованём чітателя, котре во выслїдку вытварять, конзервує і передавать дале образ феномену матеріалной културы Русинів.

  1. Русиньска ода

            Послїднёв шпеціфічнов частёв творчости Миколая Ксеняка суть дві публікації з послїднїх років з назвами Формованя русиньской ідентіты (2016) і Резонанції на книжкы і подїї (2018), котры суть зборниками лірічно-рефлексівных текстів з дідактічно-рефлексівным характером. Жанрово ся найвеце подобають одам, Миколай Ксеняк в них выражать захоплїня, почливость і вдячность вшыткым людём, котры мали заслугы на русиньскім народнім оброджіню од половины 19. стороча аж по сучасность. Подобным способом ся автор занимать і сучаснов русиньсков літературов. Ку писателям ся прямо пригварать як їх колеґа або їх тексты высвітлює. Крітічно оцїнює творчость, але і жывот авторів, їх актівіту в сучаснім русиньскім народнім оброджіню. Літературну творчость своїх колеґів так оцїнює із боку годноты про будучность русиньского народа.[10]

            „Тексты мають выхвоно-едукачну функцію, лірічный субєкт спроваджать чітателя через русиньску історію, бісїдує о найважнїшых особностях індівідуалных історічных періодів, припоминать і ославлює їх чіны і значіня. Ксеняк нараблять з історічнов і културнов памятёв, выбером особностей і удалостей хоче о історії інформовати і оцїнёвати єй. Про тоты тексты є тіпічне, же умелецька і естетічна функція тексту є секундарна, автор ся концентрує прімарно на то, жебы чітателя інформовав, выховлёвав і формовав ёго народну ідентіту. Тексты суть характерістічны высокым обсягом інформацій, названём цїлого мена особы, орґанізацій ці книжок. Автор в процесї вытваряня народной ідентіты гварить о великім значіню русиньскых будителїв минулых і сучасных, народностных орґанізацій, зналости історії властного народа, фолклору, поужываню народного языка, писаню літературы в русиньскім языку і т. д. В другім зборнику дотримлює тотожный прінціп, Ксеняк оцїнює творы сучасной русиньской літературы і реаґує на тогочасны удалости із соціалного і културного жывота Русинів.‟[11] Іде о публікації, в котрых Ксеняк ославным характером тексту велебить і ґлоріфікує персоны русиньской історії, єдночасно автор хоче через обсягы історічной памяти інформовати і едуковати своїх краянів.

  1. Заключіня

            О Ксеняковій творчости мож повісти, же естетічна функція літературы не была на цалком першім місцї. Автора можеме характерізовати як літературно міморяднї актівного Русина, котрый собі в повній мірї усвідомлёвав міць фікції впливати на вонкашню реаліту і тоту можность праґматічно выужывав к высшому цїлю – формовати а зміцнёвати народну ідентіту Русинів і помочі заховати културный одказ ёго предків. Ксенякову творчость сьме роздїлили до трёх ґруп на основі жанрово-тематічных крітерій і в каждій з них сьме нашли способы, якыма ся уплатнёвала форматівна функція літературы.

            Цїложывотне дїло Миколая Ксеняка позітівно оцїнюємє як приклад успішного выужытя форматівной, респ. ідеовой функції літературы в проспіх зміцнїня народной себеідентіфікації властного народа. Ксенякова літературна творчость не є романтічным вызнанём любви к русиньскому народу, але іде о прояв того, хто в духу ідеалів просвитительства вхабив Русинам цїнну і хосенну дїдовизню.

 

ЛІТЕРАТУРА

KSEŇÁK, M. (2002) Ozveny. Prešov: SNM – Múzeum rusínskej kultúry v Prešove. ISBN 978-80-970314-0-4, 168 c.

KSEŇÁK, M. (2018) Bájky pre každého. Žilina: Georg Žilina. ISBN 978-80-8154-252-7, 176 c.

PAVLIČ, M. (2018) Rusínska identita ako literárny problém. Pohľady na rusínsku literatúru na Slovensku po roku 1989 (Dizertačná práca). Prešov: Centrum jazykov a kultúr národnostných menšín – Ústav rusínskeho jazyka a kultúry, 121 s.

КОПОРОВА, К. (2020) 20 років Сполку русиньскых писателїв на Словакії [online] [ціт. 2020-12-08], Доступне із: https://rusynlit.sk/index.php/2020/12/07/2228/

КСЕНЯК, М. (1963) Байки. Словацьке педагогічне видавництво в Братіславі – відділ української літератури в Пряшеві.

КСЕНЯК, М. (1970) Байки. Словацьке педагогічне видавництво в Братіславі – відділ української літератури в Пряшеві.

КСЕНЯК, М. (1974) Байки. Пряшів: Словацьке педагогічне видавництво в Братіславі – відділ української літератури в Пряшеві.

КСЕНЯК, М. (1977) Сміх і гіркість сердця. Пряшів: Словацьке педагогічне видавництво в Братіславі – відділ української літератури в Пряшеві.

КСЕНЯК, М. (1980) Віночок з терня. Пряшів: Словацьке педагогічне видавництво в Братіславі – відділ української літератури в Пряшеві.

КСЕНЯК, М. (1985) Дорогоцінна знахідка. Пряшів: Словацьке педагогічне видавництво в Братіславі – відділ української літератури в Пряшеві.

КСЕНЯК, М. (1994) О камюньскых майстрах. Пряшів: Русиньска оброда, ISBN 978-80-88769-01-9, 288 с.

КСЕНЯК, М. (2002,a) Біда Русинів з дому выганяла. Пряшів: Світовый конґрес Русинів, ISBN 978-80-88769-32-9, 126 с.

КСЕНЯК, М. (2002,б) Выбраны байкы. Пряшів: Сполок русиньскых писателїв Словеньска, ISBN 978-80-88769-36-1, 80 с.

КСЕНЯК, М. (2009) Жмені родной земли. Пряшів: Сполок русиньскых писателїв Словеньска, ISBN 978-80-970185-1-1, 138 c.

КСЕНЯК, М. (2010) Зеркалїня / Zrkadlenie. Пряшів: Сполок русиньскых писателїв Словеньска, ISBN 978-80-970185-5-9, 200 c.

КСЕНЯК, М. (2011) Углы погляду. Пряшів: Академія русиньской културы в СР, ISBN 978-8089441-20-4, 84 c.

КСЕНЯК, М. (2013) Споминкы і очекованя. Пряшів: Сполок русиньскых писателїв Словеньска, ISBN 978-80-970185-7-3, 144 c.

КСЕНЯК, М. (2015) Нашы горізонты. Пряшів: Академія русиньской културы в СР, ISBN 978-80-89798-00-1, 166 c.

КСЕНЯК, М. (2016,a) Медвідята на прогульцї. Пряшів: Обчаньске здружіня Колысочка – Kolíska, ISBN 978-80-972115-3-0, 102 c.

КСЕНЯК, М. (2016,б) Формованя русиньской ідентіты. Пряшів: Академія русиньской културы в СР, ISBN 978-80-89798-03-2, 48 c.

КСЕНЯК, М. (2018,а) Недоповіджене. Пряшів: Академія русиньской културы в СР, ISBN 978-80-89798-11-7, 152 c.

КСЕНЯК, М. (2018,б) Резонанції на книжкы і подїї. Пряшів: Академія русиньской културы в СР, ISBN 978-80-89798-07-0, 154 c.

КСЕНЯК, М. (2019) Кошарик плодів. Пряшів: Академія русиньской културы в СР, ISBN 978-80-89798-18-6, 152 c.

КСЕНЯК, М. (2020) Одповідж сі сам. Пряшів: Академія русиньской културы в СР, ISBN 978-80-89798-21-6, 96 c.

КУЗМЯКОВА, А. (2020) До русиньского літературного неба одышов байкарь Миколай Ксеняк. In: Русин ч. 1/2020. Културно-хрістіаньскый часопис. Пряшів: Русин і Народны новинкы. ISSN 1339-5483, с. 13-14.

МАҐОЧІЙ, П. Р. – ПОП, І., ед. (2010) Енциклопедія історії та культури Карпатських Русинів. Ужгород: Видавництво В. Падяка, ISBN 978-966-387-044-1, c. 380.

МАЛЬЦОВСКА, М. і кол. (2009) 100 вызанмных Русинів очами сучасників. ІІ. часть. Пряшів: Світовый конґрес Русинів, ISBN 978-80-89441-01-3, с. 62-65.

ПАВЛІЧ, М. (2016) Тематізація народной ідентіты в поезії Миколая Ксеняка. In: Dynamické procesy v súčasnej slavistike. Zborník príspevkov z medzinárodnej vedeckej konferencie 3. – 4. novembra 2016. Editor: PhDr. K. Koporová, PhD. Prešov: Prešovská univerzita v Prešove – Centrum jazykov a kultúr národnostných menšín – Ústav rusínskeho jazyka a kultúry. ISBN 978-80-555-1638-7, c. 234 – 244.

ПАВЛІЧ, М. (2017) Резонанції на книжкы і подїї. In: Русин 3/2017. Културно-хрістіаньскый часопис. Пряшів: Русин і Народны новинкы. ISSN 1339-5483, с. 17 – 18.

ПАВЛІЧ, М. (2019) Сучасна русиньска література по роцї 1989 на Словакії. Іn Річник руськой бурсы 15/2019. Gorlice: Stowarzyszenie „Ruska Bursa‟ w Gorlicach. ІSSN 1896-222, с. 183-204.

 

Mgr. Michal Pavlič, PhD.

Prešovská univerzita v Prešove

Centrum jazykov a kultúr národnostných menšín

Ústav rusínskeho jazyka a kultúry

Ul. 17 novembra 15

080 01 Prešov

Slovakia

 

michal.pavlic.urjk@gmail.com

[1] МАҐОЧІЙ, П. Р. – ПОП, І., ед. (2010) Енциклопедія історії та культури Карпатських Русинів. Ужгород: Видавництво В. Падяка, s. 380. – перевірьте назву

[2] МАЛЬЦОВСКА, М. і кол. (2009) 100 вызнамных Русинів очами сучасників. ІІ. часть. Пряшів: Світовый конґрес Русинів, с. 62-65.

[3] Іде о такых авторів як: Марія Мальцовска, Штефан Смолей ці Штефан Сухый.

[4] КСЕНЯК, М. (2002,б) Углы погляду. Пряшів: Академія русиньской културы в СР, с. 30.

[5] МАЛЬЦОВСКА, М. і кол. (2009) 100 вызнамных Русинів очами сучасників. ІІ. часть. Пряшів: Світовый конґрес Русинів, с. 62-65.

[6] КСЕНЯК, М. (2002,a) Біда Русинів з дому выганяла. Пряшів: Світовый конґрес Русинів, с. 61.

[7] Тамже, с. 66.

[8] КСЕНЯК, М. (2009) Жмені родной землі. Пряшів: Сполок русиньскых писателїв Словеньска, с.4.

[9] Тамже, с. 6-8.

[10] ПАВЛІЧ, М. (2017) Резонанції на книжкы і подїї. In: Русин ч. 3/2017. Културно-хрістіаньскый часопис. Пряшів: Русин і Народны новинкы, с. 17-18.

[11] ПАВЛІЧ, М. (2019). Сучасна русиньска література по роцї 1989 на Словакії. Іn: Річник руськой бурсы 15/2019. Gorlice: Stowarzyszenie „Ruska Bursa‟ w Gorlicach, с. 192-193.

доц. Мґр. Петрикова Анна, ПгД.: Концепт «земля» в художественном дискурсе Василя Петровая

КОНЦЕПТ «ЗЕМЛЯ» В ХУДОЖЕСТВЕННОМ ДИСКУРСЕ ВАСИЛЯ ПЕТРОВАЯ

Анна ПЕТРИКОВА

Abstract

The artistic discourse reflects the culture of a certain stage in the history of Rusyns. In the framework of the research methods of linguistic observation and description, component and contextual analyses are used. The problem of national identification, features of a modern identity and culture of Rusyns are in the center of many researchers’ attention: A. Plishkova, K. Koporova, I. Slivkova, M. Pavlich, P. Magochi, S. G. Sulyaka, S.V. Zelenko and many others. In this article, using an example of the analysis of the “Earth” concept, we try to show how V. Petrovay reveals the problem of the ethnocultural identity, how important for Rusyns is the problem of their territorial affiliation. We proceed from one text which, we believe, has the ability to arouse reflection, “leading to the formation of a certain space of understanding where reflection is fixed in the form of spiritual entities – meanings and ideas, which, in turn, can enrich a person’s spiritual space. In this case, the spiritual space is understood as a combination of semantic, ideological paradigms, values, feelings, perceptions, knowledge, concepts, faith, general cultural phenomena.

Keywords: concept, national identity, discourse, Rusyns, language.

Художественный  дискурс Василя Петровая – сверхинтересный и малоизученный объект. Первичное освещение дискурса мы затронули в статье «Русинская картина мира в художественном дикурсе Василя Петровая[1], которая была опубликована в соавторстве с белгородскими учеными Н.Ф. Алефиренко,  И.И. Чумак-Жунь. В данной работе методологически мы будем исходить из понимания художественного дискурса как – сложного коммуникативно-когнитивного явления, «в состав которого входит не только сам текст романа «Русины», но и различные экстралингвистические факторы, оказавшие конструктивное воздействие на формирование смыслового содержания романа. Это знание русинской действительности, суждения персонажей, ценностные установки, играющие важную роль в понимании и восприятии РКМ[2]»[3].  Материалом  исследования послужил текст одного романа Василя Петровая «Русины», так как его анализ позволяет достичь важнейшую «для когнитивной лингвопоэтики методологической цели: приблизиться к пониманию места русинского мира в европейском ценностно-смысловом пространстве, выявить самобытный характер РКМ, уяснить его генеалогические и когнитивно-дискурсивные связи с другими лингвокультурами».[4] При помощи языковых средств в тексте художественного произведения актуализируются скрытые значения слов, образующие видение мира, его оценку и смысловые оттенки. Если читатель является членом общества, о котором идет речь в тексте, он легко может идентифицировать внетектовые источники такие как фоновые знания, социальный контекст. Реципиент из иного сообщества воспринимает «художественную реальность» посредством ассоциаций, контекста. Например, Джон Р. Серль в исследовании отмечает «Логический статус художественного дискурса»: «Можно сказать, что почти каждый художественный текст передаёт «сообщение» или «сообщения», которые передаются посредством текста, но не имеющиеся в самом тексте. Только в детских рассказах […] мы получаем эксплицитное представление осуществленных всерьез речевых актов, передать которые является целью (или главной целью) художественного текста»[5].

В романе нашли отражения  сложные социальные перемены в обществе 20-30 гг. прошлого века. А. Плишкова об этом периоде пишет как о противоборстве  русофильской и украинофильской ориентаций, о котором  упоминается  в 1923 году на страницах многоавторского труда под названием «Подкарпатская Русь». Остро встал вопрос этнографической и лингвистической принадлежности русинского языка как  составной части украинского языка. А. Плишкова считает, что «украинизация Подкарпатской Руси началась уже в 1920 году, когда были зарегистрированы многочисленные протесты против этого решения, многие из них, в виде статей,  были опубликованы в ужгородской газете «Русская земля»»[6].

Сохранение самобытности  русинского языка, традиций, быта не оставляет равнодушным В. Петровая. В его романе остро звучит вопрос этнокультурной идентичности, самоидентификации русинов,  оценка людьми своей принадлежности к своей нации. Это чрезвычайно существенно, поскольку признаки этнической принадлежности людей не заключаются в отмирании национальных костюмов, а в полных глубокого значения традициях самого народа.

В данной работе мы будем исходить из определения идентичности как комплексного и динамичного понятия, ядром которого является сознание собственной историчности и аутентичности, культурно-языковой преемственности[7]. Согласно словацкому ученому Э. Мистрику понятие «культурной идентичности» связано чаще всего с патриотизмом, с национальной гордостью и т. д.. Большинство теоретиков ищут ее определение, используя термины «нация», «национальная идентичность». Однако, «культурная идентичность сама по себе  содержит представление общества о самом себе, о его историческом опыте, культурная идентичность взаимосвязана с определенным языком и определенными моделями поведения, а также тесно связана с другими идентификаторами группы (например, с ее юрисдикцией на определенной территории)»[8]. Функциями культурной идентичности являются, в частности: внешняя коммуникация (межкультурная коммуникация), внутренняя (внутри конкретной культуры) и функция трансфера (передача конкретной культуры будущим поколениям). Основными факторами, влияющими на трансформацию культурной идентичности, являются семья (образование), саморефлексия (самооценка и самоуважение) и общение с другими культурами (приток новых стимулов)[9].

В формировании идентичности значительная роль принадлежит языку, так  как  осознавать себя как часть данной культуры можно посредством текстов. В связи с этим можно вспомнить Э.Сепира, который написал, что «культуру можно определить как то, что данное общество делает  и думает, язык же есть то, как думает»[10]. Язык помогает идентифицировать предметы в окружающей среде, классицифировать  и организовывать их в сложную систему. Но, поскольку, язык является частью и инструментом культуры, он формирует не только представления о мире, но и самого человека, погружая его в эту же культуру, помогая осознавать традиции, нормы, ценности своего народа. Благодаря этому происходит диалог культур по вертикали (между культурами разных времен) и по горизонтали (диалог разных культур в одну эпоху).

В качестве  примера можно рассмотреть интересный концепт «Земля», который является ключевым  концептом русинской культуры.  В соответствии с концепцией  А. Вежбицкой, любой концепт, закодированный в той или иной языковой единице какого-либо языка, может быть представлен в виде «определенной конфигурации элементарных смыслов (семантически элементарных и универсальных концептов, которые являются семантически универсальными –  в том смысле, что они лексически закодированы во всех языках».[11]

В традиционной культуре русинов,  в жизни и деятельности народа, земля, почва играет незаменимую роль. В словаре «Російсько-русинський словник»[12] лексема «земля» определяется во-первых, как  поле, во-вторых, как  роля. В русинском языковом сознании поле соотносится с  обширным однородным пространством, во втором значении – роля уже значение лексемы земля конкретизируется, это часть пахотного поля, которая отделена от других (полей) бороздами и  где выращивают сельскохозяйственные культуры.  Земля в данном словаре сочетается с  такими адъективами как:  тверда земля; тощая, рыжая, мертвая, каменистая, голая, комковатая,  родная. Большинство признаков отражают свойства воспринимаемого объекта, т.е. землю, как нечто исхудалое, пустое, скудное.

Третье значение лексемы земля – это ее восприятие как территории. Данное значение можно отнести в лексико-семантическую группу  Земельные владения; земельные участки.   В качестве сравнения с  русским языком и возможных значений слова «земля» можно привести пример из «Русского семантического словаря»[13], в котором лексема  земля соотносится, во-первых, с лексико-семантическим классом «Страны. Государства» и обозначает страну, государство. Далее следует класс «Административно-территориальные единицы и объединения» и лексема земля обозначает административно-территориальную федеративную единицу. Следующие класс – это «Земельные владения; наделы, земельные участки, домовладения», где земля понимается как «Территория с угодьями, находящаяся в чьём – нибудь  владении, пользовании». Последний класс – это  «Места, пункты по их расположению, виду, свойству», в нем земля воспринимается метафорически, как страна обетованная, обетованный край,  изобильный и счастливый край, место, куда кто-нибудь стремится попасть».

Мы не претендуем на всеобщие выводы, но небольшой анализ словарных статей показывает, что в языковом сознании русинского народа, земля связана с пространством, она ассоциирутся с пашней, которая  обрабатывается и используется под посев сельскохозяйственных культур или для заготовки сена (для сенокоса),  для выпаса животных (как пастбище).

Предметно-образный код концепта «Земля» как часть семантического пространства русинского языка выражается  посредством фразеологизмов. Репрезентация концепта наблюдается в следующих фразеологических единицах[14]: Аж са земля загынать загынать? (сильно врать); Ани са землi не дотикати (убежать); Врости до землi (уменьшение роста  в старости); Лiнивый, аж земля пiд ним плаче (очень ленивый); Пiти до чороной землi (умереть); Хвалы до повалы а кылы по землю (хвала); Щeзнути як бы са земля злегла за ким (бесследно пропасть); Скоро на землю впасти (очень испугаться); Як з пуд землi (тихо говорить); Як кыбы са пропав пуд землю (бесследно пропасть).  Примеры показывают, что  образная основа концепта «Земля» разная, но чаще всего фразеосочетания со словом «земля» имеют негативный характер.

Попытаемся далее проиллюстрровать развертывание концепта «Земля» в романе В. Петровая. Важным моментом в осмыслении концепта являются следующие высказывания:

  1. Rusinska zem? … Nevim… to jsem ňikdi neslyšel. Mislim, že to je slovеnska zem.
  2. Podľa tebe, tota zemľa sloveňska?
  3. I ty teper´ na rusyňskij zemľi sydyš, rozumyš ňa?
  4. Ale Čes´kosloveňsko je aj naša republika!
  5. RepublikaJak by ne tak. Jednomu – any na grajcar´, druhomu – any na haler.

Как показывают варианты репрезентации концепта «Земля» смысловая нагрузка стремится к отражению значения лексемы  земля,  которое находится в первой  группе по «Русскому семантическому словарю», т.е. «Страны. Государства».

Действительно, на первый план выступает вопрос принадлежности человека к тому или иному государству, которое в основном определяется гражданством, этническим самосознанием, чувством принадлежности к определённому этносу, осознанием своего единства и отличия от других народов.

Глубинный аспект семантики «земли» подсказывает пути осмысления языком установки русинской традиционной культуры. В этом отношении «земля» является важной социально-психологической категорией национального самосознания. С одной стороны, земля – это источник благополучия, обеспечивающий жизнь человека, основа его самореализации как гражданина страны. С  другой стороны, земля связана с трудом, стараданием, усилием, перенапряжением. В данном случае контекстуальным синонимом может выступать лексема труд, который делает человека более нравственным, трудящийся человек лучше воспринимается обществом. Думается, что «отрицательное» отношение к  «земле» во фразеологических единицах связано с самой  личностью, с восприятием норм  поведения, с желанием  упростить жизнь.

Таким образом, концепт «Земля» является доказательством того, что в процессе идентификации народа большое значение имеют социально-культурные установки русинской культуры.  Все формы деятельности влияют на формирование лексического и фразеологического фонда языка, его смыслового наполнения. Погружаясь в художественный текст, индвид одновременно усваивает и язык, и  культуру, тем самым вырабатывая самоидентификацию, отождествляя себя с определенным типом культуры, с ее традициями. В романе В. Петровая всплавает концепт «Земля», входящий в русинскую картину мира, как свидетельство желания обрести свою идентичность, что и отражает ту эпоху, во время которой раскрываются действия анализируемого нами художественного произведения.

ЛИТЕРАТУРА

АЛЕФИРЕНКО, Н.Ф. – ЧУМАК-ЖУНЬ, И. И. – ПЕТРИКОВА, А. (2019)  Русинская картина мира в художественном диcкурсе Василя Петровая. In:  International Historical Journal Rusin,  Volume 58. Association “Rus’” (Chisinau, Moldova) Tomsk: National Research Tomsk State University.  231 с. e-ISSN 2345-1149

ВАРХОЛ,  Н. –IВЧЕНКО,  А.  (1990) Фразеологiчный словник лемкiвских  говiрок Схiдної Словаччини. Братислава: Словацьке педагогiчне видавництво.  115 с. ISBN 80 -08- 00654-4

ВЕЖБИЦКАЯ, А. (2001) Понимание культур через посредство ключевых слов / Перевод  с английского.  Москва: Языки славянской культуры,.  288 с. ISBN 5-7859-0189-7

ГАЛЕЕВА,  Н.Д. (1999) Параметры художественного текста и перевод. Тверь: Тверский государственный университет.  155 с. ISBN 5-7609-0144-3

MISTRÍK, E. kol.(1999) Kultúra a multikultúrna výchova.  Bratislava: Iris, 1999,  199 s. ISBN 80-88778-81-6

КОПЧАКОВА, С.– ПЕТРИКОВА, А. (2020) Роль  терминов свадебного обряда в формировании культурной идентичности русинов восточной Словакии: этнолингвистические и эстетические аспекты исследования. In:   Philological class. Екатеринбург: Уральский государственный педагогический университет. Vo l. 25,  No. 2. 68 – 79 с. ISSN (online) 2658-5235

PETROVAJ, V. Rusynŷ. Pr‘ašov: Rusyn‘ska obroda v Pr‘ašovi. 1994. 270 с.

PLISHKOVA, А.  (2009) Language and National Identity: Rusyns South of Carpathians.  Еast european monographs. New York: The Carpatho-Rusyn Research Center, 230 s ISBN978-80-8045-502-6

Російсько-русинський словник: у 2 т.  65000 слів. (2012) / Склав І. Керча.  Ужгород: ПоліПрінт, Т. 1.  580 с. (російською та русинською мовами). 333 с. ISBN 978-966-2595-26-0

Русский семантический словарь. Толковый словарь,систематизированный по классам слов и значений. (2002) Под общей ред. Н.Ю. Шведовой. Москва: РАН. Институт  русского языка, с. 11 – 20. ISBN 5-88744-008-2

СЕПИР, Э. (1993)  Язык, раса и культура. In:  Избранные  труды по языкознанию и культурологии. Москва: Прогресс. 656 с. Дата обращения (10.06.2020) <https://www.gumer.info/bibliotek_Buks/Linguist/sepir/10.php >

СЕРЛЬ, ДЖ. Р. (1993) Логический статус художественного дискурса . In:  Литературно-философский журнал «Логос». № 3, с.62. Дата обращения (10.06.2020) <www.ruthenia.ru/logos/number/1999_03/1999_3_04.htm>

Doc. Mgr. Anna Petríková, PhD.

Prešovská univerzita v Prešove

Filozofická fakulta,

ul.17. novembra 1

08001 Prešov

Slovakia

 

anna.petrikova@unipo.sk

 

 

[1]Алефиренко Н.Ф. – Чумак-Жунь И.И. – Петрикова А. Русинская картина мира в художественном диcкурсе Василя In:  Rusin 2019. Vol. 58 Association “Rus’” (Chisinau, Moldova) National Research. Tomsk: Tomsk State University. 228-241 с.

[2] Русинская картина мира

[3] Там же, 231 с.

[4]Алефиренко Н.Ф. – Чумак-Жунь И.И. – Петрикова А. Русинская картина мира в художественном диcкурсе Василя Петровая In: Rusin 2019. Volume 58 Association “Rus’” (Chisinau, Moldova) Tomsk: Tomsk State University. 231 с.

[5] Серль Дж. Р. Логический статус художественного дискурса In:  Литературно-философский журнал «Логос». 1993. № 3, с.62.

[6] Plishkova А.  Language and National Identity: Rusyns South of Carpathians.  Еast european monographs. Distributed by Columbia University Press, New York, 2009. P.47

[7] Копчакова  С.– Петрикова А. Роль  терминов свадебного обряда в формировании культурной идентичности русинов восточной Словакии: этнолингвистические и эстетические аспекты исследования. In:   Philological class. Екатеринбург: Уральский государственный педагогический университет, Vo l. 25,  2020, No. 2. 68 – 79 с.

[8] Mistrík E. kol. Kultúra a multikultúrna výchova. Culture and Multicultural Education.  Bratislava: Iris, 1999, с. 86.

[9] Там же: с. 94

[10] Сепир Э.  Язык, раса и культура. In:  Избранные  труды по языкознанию и культурологии. Москва: Прогресс. 1993, 656 с.

[11] Вежбицкая А.. Понимание культур через посредство ключевых слов / Перевод  с английского.  Москва: Языки славянской культуры, 2001.  288 с.

[12] Російсько-русинський словник: у 2 т.  65000 слів. / Склав І. Керча.  Ужгород: ПоліПрінт, 2012.  Т. 1.  (російською та русинською мовами), с. 333.

[13] Русский семантический словарь, Толковый словарь,систематизированный по классам слов и значений.Москва: РАН. Институт  русского языка, 2002, с. 11 – 20.

[14] Вархол  Н. –  Iвченко А. Фразеологiчный словник лемкiвских  говiрок Схiдної Словаччини. Братислава: Словацьке педагогiчне видавництво.  1990,  115 с.

ПгДр. Кветослава Копрова, ПгД.: 20 років Сполку русиньскых писателїв на Словакії

ПгДр. Кветослава Копрова, ПгД.; Пряшівска універзіта у Пряшові – Інштітут русиньского языка і културы

20 РОКІВ СПОЛКУ РУСИНЬСКЫХ ПИСАТЕЛЇВ НА СЛОВАКІЇ

(Вплив красной літературы на розвой народной ідентіты і материньского языка карпатьскых Русинів)

Anotácia

Príspevok je výsledkom mapovania činnosti Spolku rusínskych spisovateľov na Slovensku, ako jedného zo združení a spolkov, ktoré vznikali v rámci revitalizačného procesu Rusínov, historikmi označovaného ako tretie národné obrodenie Rusínov. Stanovy spolku boli zaregistrované na Ministerstve vnútra SR v roku 2001, teda desať rokov po tom, ako bola rusínska národnostná menšina oficiálne uznaná štátom ako jedna z národnostných menšín, žijúcich na území Slovenskej republiky. Združenie spisovateľov, píšucich o Rusínoch, ale aj po rusínsky bolo  ďalším významným krokom na ceste k revitalizácii tejto minority tým viac, že po kodifikácii rusínskeho jazyka na Slovensku (1995) vznikol priestor pre písanie krásnej literatúry v ich materinskom jazyku. Koncentrujeme sa na okolnosti vzniku Spolku ako pokračovateľa vydavateľských aktivít v oblasti krásnej literatúry Rusínov z minulosti, ako aj na jeho činnosť počas dvoch dekád existencie. Počas svojho trvania spolok vydal niekoľko almanachov, odborných publikácií s tematikou rozvoja rusínskej literatúry, ale najmä množstvo umeleckých textov v rusínskom normatívnom jazyku.

 

  1. Літературноє заведеніє пряшевскоє період (велико)руського языка і перше народне оброджіня Русинів (А. Духновіч – першый порфесіоналный літерат карпатьскых Русинів.).

Кедь хочеме приближыти історічный контекст розвоя народной ідентіты і материньского языка Русинів, котрый ся проявлёвав у своїх зачатках передовшыткым у сферї русиньксой літературы, мусиме зачати од Александра Духновіча. Мено А. Духновіча, народного будителя карпатьскых Русинів є спяте із першыма свідомыма пробами културно-народного оброджіня карпатьскых Русинів. Тот період, знамый як  перше народне оброджіня Русинів історіци датують на другу половину ХІХ. стороча і зачаток ХХ. стороча і про нёго є характерна орьєнтація на (велико)руськый язык з елементами народного языка Русинів.

Read more

Мґр. Міхал Павліч, ПгД.: Віршы Даньєлы Капралёвой з погляду екокрітікы

В рамках сучасной русиньской літературы на Словакії по роцї 1989 ся можеме стрїтити векшынов з творчостёв авторів старшой ґенерації. Мена як Юрко Харитун, Миколай Ксеняк, Штефан Смолей, Осиф Кудзей ці Штефан Сухый суть знамы нелем штудентім русиньской літературы на Інштітутї русиньского языка, але і многым чітателїм часопису Русин. Дакотры з тых авторів почас своёй писательской карьєры перечеряли дакілько тем, жанрів і поступів. Платить то главнї про Миколая Ксеняка, іншы авторы, як напр. Осиф Кудзей ся зась радше довгодобо тримлють жанру, з котрым ся ім подарило здобыти успіх. Read more

1 2